56
"U tranzicionoj sam fazi života i počinjem da se mirim da sa tim da nisam više mladić. Ispucao sam sve okvire, bacio sve bombe, ostao sam bez municije. Treba mi sklonište. Treba mi mir i ljubav, kao i svakom čoveku", kaže za "Nova.rs" glumac Marko Janketić, sa kojim smo razgovarali na 14. Leskovačkom internacionalnom festivalu filmske režije Lajf (LIFFE) gde se prvi put našao u ulozi člana žirija.
„Nemam iskustva, ali osećam se i privilegovano. Imam tremu i veliku odgovornost, selekcija je raznovrsna i ujednačena, biće tesno, ali zanimljiv je zadatak. Mislim da je dobro da mi izvođači iz sveta filma i pozorišta imamo priliku da sedimo i sa ove strane, da ocenjujemo, jer ćemo sigurno bolje razumeti one koji su u žiriju“, objašnjava jedan od naših najzaposlenijih glumaca.
Kako kaže, njegova karijera ima cikluse kada je dosta snimao filmove, pa bi se onda potpuno posvetio pozorištu, a trenutno ga najčešće gledamo na televiziji.
„To su moje profesionalne faze, i na red je došla ona kada će me biti najviše u teatru, gde trenutno igram u deset naslova, prvenstveno u svojoj matičnoj kući u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Očekuje me i premijera komada ‘Zagreb – Beograd via Sarajevo’ Jelice Zupanc u režiji i adaptaciji Gorčina Stojanovića“, priča Janketić, koji snima i nastavak serije „Močvara“ reditelja Olega Novkovića i nova serija „Bunar“ rediteljke Maše Nešković za koju je scenario napisao njegov kolega Igor Đorđević a uobličila ga je Nataša Drakulić.
Iako ga u medijima često najavljuju kao mladog i talentovanog glumca, Marko se odavno dokazao a podseća da ima već 38 godina.
„Ali, istina je da sam infantilan, nezreo, veliko dete. Ne znam da li je moja mašta dar ili prokletstvo. Ta maštovitost može da iskomplikuje život, da postane teret, ako ne uspeš da je kanališeš. Budeš težak i sebi i drugima. Sećam se kada je otac govorio: ‘Sine, tvoje godine i tvoja biološka starost nisu u skladu, malo kasniš, malo si nezreo, luckast. I nemoj da se ženiš pre 40 godine. Veruj tati, ja sam u najboljoj psihofizičkoj i stvaralačkoj snazi bio od 45. i 60. godine. Bio sam fizički jak, a dovoljno mudar, iskusan i stabilan, i u tom periodu sam bio najproduktivniji i na nivou porodice, i u karijeri i na ličnom planu’. Često smo pričali i sada potpuno razumem njegove reči“, iskreno i emotivno priča Janketić.
Dodaje da kada je u nekim životnim krizama i ispuca sve rafale koji ne rešavaju problem vrati se pozorištu, muzici, filmu, poeziji, knjigama.
„I to me zaleči da mogu da nastavim dalje. U poslednje vreme kada čujem stih iz Džejevu pesmu ‘Ovaj život nije lak, nije lak, to me su me drugi učili… kilometri sreće za mnom ostaše, za moju adresu i ne pitaše’, pomislim na sebe“, kroz smeh kaže naš sagovornik i dodaje:
„Pozorište je moja najveća ljubav, bez daljnjeg. Kako je moj otac govorio: ‘To je naš egzil, izbeglištvo’ iz ove turobne stvarnosti, iz ove depresije. Privatno se ne družim mnogo sa kolegama, ali na probama smo mnogo bliski i stvarno nije floskula da smo kao neka porodica. Tokom rada delimo i privatne muke i razgovaramo. To je neka vrsta introspekcije, jer svaki put kada se baviš likom kojeg treba da oživiš, kopaš i po sebi, preispituješ se. Zaista je psihoterapija. Proces stvaranja predstave za mene je nešto specijalno a susret sa publikom je poseban osećaj, duhovna satisfakcija“.
U pozorištu, nastavlja Janketić, postoji vrhunska dramska literatura, i ako nema savremenih tekstova uvek možete da se vratite klasici.
„Međutim, kada je film u pitanju fale dobri scenariji, teme koje nas se tiču i nisu opšte mesto. Za to je potrebna hrabrost i ozbiljno kopanje po sebi, sondiranje, neki odlasci u prostorije i naše mrakove koji su zastrašujući. A, ja često idem tamo, kako je napisao Vito Nikolić ‘…Boli, boli, boli… I krijem se tako krvav, unakažen u zavjese svoje crne, strašne kiše …’. Ume da boli“.
Posebno, kako kaže, gaji ljubav prema poeziji i žao mu je što je mladi a posebno glumci, ne govore i ne čitaju više.
„Poezija je esencija. U stanju sam da pročitam haiku pa da me potpuno pomeri, a kamoli neku pesmu. Moj kolega Strahinja Blažić i ja govorimo poeziju, i otkrivamo nove pesnike. Imam ekipu starih drugara i boema, među njima su i doktori i bravari, i arhitekte, ljudi raznih profesija, i kad nas ponese atmosfera u kafani, ja govorim stihove. I Milenu Marković i Marka Tomaša i Prevera… Kao i Miku Antića, Vita Nikolića, Branu Petrovića, grubijane nežnog srca, koji su tako fragilni, lomljivi, i čini mi se da sam sličnog senzibiliteta. Umem da se pravim da sam od granita, a zapravo sam vejkica kojeg može da oduva i najmanji nemirac, što bi rekao moj brat po pesmi Đole Balašević“.
Komentarišući našu stvarnost kaže da su dva problema – neprosvećenost, nestručnost.
„Izgubili smo kompas. Nemamo kulturu ne samo na nivou konzumiranja, nego mi nemamo kulturu življenja. Ne umemo da se ponašamo, da pričamo, da jedemo, da spavamo… Ne umemo da plaćamo račune, porez. Jednostavno, nemamo kulturu građanstva. Pitajte ljude mojih godina šta je to parlament i šta je njegova uloga ili šta su lokalni, a šta parlamentarni i predsednički izbori. Šta su premijerska, a šta predsednička ovlašćenja. Šta su ministri i kako se biraju. Ili na lokalnom nivou kako se biraju predstavnici opština, mesnih zajednica… To niko pojma nema. A to je građanska dužnost svakog da zna. Svi govore: ‘Ja neću da se bavim politikom’. Pa niko te ne tera da budeš politički angažovan u stranci, nego je to tvoja građanska dužnost da znaš kako bi poboljšao svoj kvalitet života. Naravno, ne moraš, možeš da živiš ko životinja u šumi, pećini, ako nećeš da se kultivišeš. Ponekad se osećam kao talac ogromne većine koja odbija da sarađuje u ovom društvu. E, zato smo izbeglice u pozorištu i tamo izmišljamo neki novi naš svet, gde živimo esenciju nekog zamišljenog života“, ističe Marko koga posebno pogađa što je ljubav kao kategorija devalvirala.
Smatra da ona danas više uopšte nije važna i da je konzumiramo tako što se partneri nalaze preko Instagrama.
„Nema romantike, udvaranja, ljubavnog fanatizma kada si lud za nekim. Nema odanosti, ne postoji lojalnost, ni etika među ljudima. To sve, nažalost, više ne postoji. Pogađa me izdaja, kada neko izneveri neku moju posvećenost njemu. Probao sam da mrzim i da budem gnevan, i afektivan sam, i samo se mučim, patim. I onda sam rešio da pustim da me ‘kecaju’, što bi rekao moj ćale, i kažem O. K, odbolim to, kod mene je to proces koji dugo traje, i onda te amputiram iz srca“.
Boli ga i to što smo izgubili empatiju, saosećajnost, razumevanje, istrajnost da se borimo jedni za druge.
„Taj konzumerizam koji je nametnuo kapitalizam, doveo je do toga da smo samoživi i sebični. A to ima krvničku cenu, nedostatak duhovnosti kad ostaneš sam ko pas. Na društvenim mrežama smo svi ratnici, i ljubavnici, šmekeri, i dobre ribe i frajeri. A nema nas nigde. Ljudi nisu više spremni da poture svoju guzicu za drugog. Moj sistem vrednosti nije u skladu sa današnjim vremenom. Odrastao sam u porodici punoj ljubavi, gde su se i najstrašnije neke havarije zajednički rešavale. Bili smo stvarno svi za jednog, jedan za sve, tako smo funkcionisali. Ginuli smo jedni za druge sa svim mogućim neslaganjima, svađama, nikada nismo odustajali jedni od drugih. A danas ljudi lako odustuju, kako je to opisao Dino Merlin stihom ‘ljudi se zaraze sumnjom jednako lako kao prehladom’. Nemamo više vere jedni u druge“.
Samokritičan je i priznaje da kod sebe prepoznaje gordost, da ego zna užasno da mu naraste.
„I zbog toga umem da napravim katastrofu i posle se beskonačno kajem i jedem. I stalno sebe opominjem na to, kad krene šejtan da me kuša. Zato radim na sebi, na tim svojim nedostacima, nalazim se u klinču sa životom. I čini mi se da se ponovo rađam“, zadovoljno je zaključio Marko, sin glumačkog para Svjetlane Knežević i Miše Janketića.
U okviru 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije, Marko je gostovao i u pratećem programu „U krupnom planu“ gde je pričao o svojim najvažnijim ulogama i karijeri.
Popularni glumac, najpoznatiji po ulozi inspektora Mirka Pavlovića u seriji „Ubice mog oca“, publici je pričao o svojim glumačkim počecima, o ulogama koje su mu obeležile karijeru, izneo je sećanja na druženja sa bardovima našeg glumišta i, naravno, na svog oca.
Bonus video: Dragan Bjelogrlić – beogradska premijera filam „Toma“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
