Od mladalačkog povezivanja sa Rolingstonsima do izrade njegovog sumorno-briljantnog poslednjeg albuma, odlomci iz iscrpne nove biografije nude najiznijansiraniji portret pevača i kantautora 70-ih do sada.
Iako je u pitanju kantautor koji je snimio samo tri albuma, Nik Drejk nastavlja da baca dugu senku. Mešavina ekstremne stidljivosti i poteškoća sa mentalnim zdravljem dovela je do toga da se njegov lep, meditativni i duboko melanholični pogled na mistični engleski folk provukao kroz komercijalne pukotine tokom njegovog života. Nema poznatih snimaka njegovih nastupa uživo i postoji vrlo malo intervjua. Drejk je preminuo od predoziranja antidepresivima 1974. godine, sa samo 26 godina, ali nakon smrti njegova muzika je pronašla novu publiku jer su generacije jedna za drugom otkrivale zagonetno, ali besprekorno delo ovog stvaraoca, piše „Gardijan“.
Sada nova Drejkova biografija, koju je napisao novinar Ričard Morton Džek “Nick Drake: The Life”, nudi konačnu verziju životne priče koja je ranije bila obavijena misterijom i, na kraju, zamagljena tragedijom. Sadrži fotografije koje do sad nisu viđene u javnosti, njegovu ličnu prepisku koja do sad nije objavljivana i uvide ljudi koji su najbolje poznavali Drejka, pa tako pruža zaokružen portret umetnika čiji snimljeni radovi nastavljaju da zavode i odjekuju. U ovim ekskluzivnim odlomcima vidimo Drejkovu svetlost i senku: njegovi lični problemi su ogoljeni, ali i njegova izuzetna umetnost.
“Dok je Drejkovu karijeru muzičara karakterisala stidljivost, njegova mladost nije bila u potpunosti lišena velikih provoda. Putovanje sa nekim prijateljima u severnu Afriku, na primer, predstavljalo je nezaboravan susret sa nekim od njegovih muzičkih heroja.
Tangerom su kružile glasine da su Rolingstonsi u gradu. Njegov prijatelj Džulijan Rabi je potvrdio da su tu od prošle noći: „Gledao sam kroz mali prozor preko uske uličice kada sam video Stonse kako prolaze u ovčijoj koži i zvončićima, kao srednjovekovno priviđenje. ” Tu su bili Mik Džeger, Kit Ričards i Brajan Džons, kao i grupa oko njih koja je uključivala Anitu Palenberg, Sesil Biton, Roberta Frejzera, Kristofera Gibsa i Majkla Kupera. Podstaknut od strane svojih pratilaca, Nik je uzeo svoju gitaru kada su izašli sledeće večeri. „U nadi da ćemo uspostaviti kontakt s njima, otišli smo u njihov hotel, proslavljeni “El Minzah“, napisao je u pismu kući.
„Kada smo ih videli kako ulaze i izgledaju prilično neobično čak i za njihove standarde, ušli smo i ja sam tražio da sviram u baru. Nakon što su me veoma ljubazno odbili, Bob [Drejkov prijatelj Rik Čarkin, tako prozvan jer se smatralo da podseća na Boba Dilana], koji izgleda ne staje ni pred čim, nastavio je da zove apartman Stonsa i pita da li bi želeli malo muzičke zabave! Ovo je, nažalost, odbijeno na sličan način, i odlučeno je da svoje bogatstvo zaradim na drugom mestu. Pa smo napravili brzi obilazak noćnih klubova, pitajući da li mogu da sviram.”
„Na sreću, jedan od onih koji je prihvatio ponudu bila je palata Kutubija, najekskluzivniji noćni lokal u Tangeru, koji je urađen u stilu maurske palate. Nisam mogao a da se ne osećam malo neprikladno, ali sam svejedno svirao oko četvrt sata. Prijem je bio izuzetno dobar i svi smo dobili čašu pića, što je bilo prilično prijatno.”
Primetno je da je Nik imao samopouzdanja da spontano nastupi – iako su ga podsticali njegovi prijatelji. Sledećeg jutra Majk [Hil, obično vozač na putu] ih je odvezao 370 milja do Marakeša. Bio je oduševljen njegovim trgom, nazivajući ga „ogromnim, prepunim okupljalištem gde se nalaze muzičari, mađioničari, gatari, akrobati, dreseri zmija, plesači i razne druge neobične atrakcije za koje ne mogu da nađem ime. Najbolje od svega je bio skup afričkih bubnjara i plesača, koji su proizveli najzaraznije ritmove kojima sam ikada bio zaražen.”
Igrom slučaja, Stonsi su takođe bili u publici, praveći privatne snimke. Prijatelji su ponovo rešili da realizuju raniju ideju – da nateraju Nika da svira za njih. Utvrdivši da su odseli u starom francuskom kolonijalnom hotelu “La Mamounia”, otišli su tamo te večeri. Kada je otkrio da su u velikoj trpezariji, Džulijan kaže: „Rik je ušao sa Nikom i rekao im (Stonsima) kako je Nik sjajan za gitarom. Nik je tada svirao za njih.” Upadljivo je da je Nik bio spreman da nastupa sam i izbliza pred tako zastrašujućom publikom. Rik se ne seća šta je tačno Nik svirao, ali kada je stao… Tu Džulijan nastavlja priču:
„Svi smo seli. Bila je to velika soba sa dugačkim stolom odmah na levoj strani, na kome je bilo posluženje za Stonse i njihovu pratnju. Mik Džeger je bio na čelu, a u mom sećanju Nik je sedeo na suprotnom kraju. Bilo je to kao scena iz “Dekamerona”, svuda je bilo hrane i pozvali su nas da se poslužimo. Bili smo veoma zahvalni, jer smo bili baš gladni. Nisu bili fokusirani mislima, ali očigledno jesu bili impresionirani Nikom. Na kraju susreta Mik mu je rekao: „Moraš da dođeš da nas vidiš kad se vratiš u London“, što sumnjam da bi svakom rekao.
Mladi muzičari širom sveta bi pozavideli Niku, ali prema Džulijanovom izveštaju, „Bio je tako urođeno blag da mu je to izgledalo normalno. Činilo se da je sve to doživeo kao našu zajedničku stvar.” O tome je nejasno pisao roditeljima: „Ušao sam i odsvirao im nekoliko stvari. U stvari, prilično smo opušteno ćaskali sa njima, i bilo je prilično zanimljivo čuti sve insajderske priče.”
Razmena pisama između Nika Drejka i njegovog oca Rodnija tokom Nikovih univerzitetskih godina nagoveštava njegova rastuća previranja i zbunjenost. Odgovor njegovog oca je strpljiv i ljubazan, ali pruža tužno proročansko nagoveštavanje problema koji bi mogli potkopati Drejkovu muzičku karijeru i preuzeti primat u njegovom životu.
Nik je pisao svojim roditeljima u četvrtak, 23. januara 1969.
„Kembridž je bio prilično prijatan u ovom periodu, ali evo me, postajem sve sigurniji da želim da odem uskoro. Siguran sam da su naši razgovori razjasnili moja opšta osećanja… Što se nastupa tiče, ja sam svakako amater. Međutim, što se tiče mog pisanja pesama, mogu da napredujem od faze koju sam do sada dostigao samo razvijanjem čisto profesionalnog pristupa… Znam sa sigurnošću da moram da napredujem sa svojom muzikom da bih postigao bilo kakav osećaj ispunjenosti. Nadam se da možete da uvažite da ta ideja, da mi muzika bude samo hobi za odmaranje, nije baš dobra za mene. Čini se da Kembridž zaista može samo da mi odloži ono što u ovom trenutku najviše treba da uradim.”
Pošto je o tome opširno razgovarao sa [svojom ženom] Moli, Rodni mu je sledeće nedelje poslao promišljen odgovor. „Očigledno je da je to korak koji moramo pažljivo da razmotrimo, jer je neopoziv“, počeo je on, postavljajući dva vitalna pitanja: „Da li je velika verovatnoća da ćeš uspeti u karijeri koju si izabrao, ako sada odeš? Drugo, koju prednost koja nije povezana sa tvojom karijerom možeš da odbaciš ako sada odeš?”
On je iskreno nastavio: „Mi sporo kalkulišemo u našoj porodici i ti, verujem, nisi izuzetak. Otišao bih toliko daleko da kažem da ćeš se u naredne dve godine iznenaditi promenama i razvojem koji će se desiti u tvojoj ličnosti, tvom razumevanju stvari i pogledu na svet. Pored toga, svaka karijera koja uključuje da nemaš klasičan posao zahteva visok stepen samodiscipline i volje za prevazilaženjem svojih slabosti, kao i ulaganje napora da se uhvati u koštac sa problemima, što ne dolazi lako. Mislim da imaš dug put do odredišta.”
To je zaista bila jaka izjava, ali Nik je znao da je napisana iz ljubavi, prepoznao je istinu u njoj i nije je pogrešno shvatio. Nikov otac, Rodni nije napisao ništa što bilo koji zabrinuti roditelj ne bi pomislio pod datim okolnostima, ali on i Moli možda nisu shvatili intenzitet posvećenosti svog sina njegovoj muzici ili – kako su kasnije priznali – njegovu briljantnost.
Drejkov treći i poslednji album “Pink Moon” je sumorna ploča, naizgled izvučena iz dubina mentalne bolesti. Kao što pokazuju reakcije njegove porodice i savremenika, to je odraz njegovog sjaja i neprijatno intimne prirode materijala.
I Nikovi bliski prijatelji su bili uznemireni zbog toga. Vels kaže: „Nisam bio tu kada je pravio “Pink Moon”, i kada sam to čuo, bilo mi je tmurno. Sećam se da je prijatelj sa Kembridža to opisao kao „muziku uz koju treba izvršiti samoubistvo“. “Smatrali smo atmosferu albuma mračnom i depresivnom, znajući kakav je Nik postao“, kaže Aleks. „Nismo imali pojma u kom muzičkom pravcu će ili bi mogao da krene nakon toga.”
„Bio sam zgrožen “Pink Moon-om“, seća se Drejkov univerzitetski prijatelj Pol Viler. „Smatrao sam to neverovatno uznemirujućim. Mislio sam da su pesme zastrašujuće. Do danas ne mogu da zamislim da je slušam iz zadovoljstva. To je kao otvaranje neke strašne Pandorine kutije.”
Folk pevačica Beverli Martin imala je slične brige. „Pomislila sam: ‘Ovog dečaka nema, izgubili smo ga. Ne možemo više do njega, a ni on ne može do nas.“ Pitala sam se zašto se potrudio da snimi neke od pesama i ko je mislio da je dobra ideja da ga pusti u studio. Stihovi su bili tako mračni i tužni, i govorili su o stanju njegovog uma: propast, sumor i očaj, sa apokaliptičnim elementima. Ljudi to slušaju i kažu: ‘To je sjajna rečenica!’, i pričaju o pesmama i nadrealnim omotima kao da su zagonetka koju mogu da reše, ali “Pink Moon” je kao Knjiga Otkrovenja. To nema smisla i to je manifestacija bolesti, ludila. Kada su ljudi zaista bolesni, ne znaju šta govore, ne čuju šta izlazi iz njihovih usta. Mislila sam da su te pesme, te reči proizvod bolesne osobe.”
Bonus video: Kit Ričard – Neuništivi buntovnik
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare