Piše Dragan Ambrozić: The National ili najuspešnija „amerikana“

The National su istorijski važan bend sa kojim je underground muzički tok nazvan „americana“ postao mainstream. Hajde prvo da vidimo šta je to amerikana: “Savremena muzika koja uključuje elemente kantrija, folka, bluza, roots-rocka, bluegrassa i R&B-ja, transformisanih u specifičan stil koji se oslanja na tradicionalne žanrove, ali ih sublimira u moderan zvuk, akustičan ili električan”, zapisano je u definiciji koju nudi Americana Music Association (AMA).Pojam je postao popularan u medijima tokom devedesetih godina prošlog veka, kad se nekadašnja američka alternativna rok muzička scena iz osamdesetih godina praktično podelila na dve grupe: grunge bendove i ostale utemeljene u panku i metalu (većina), te bendove koji su inspiraciju tražili u pomenutim starijim muzičkim formama (manjina).

Tu manjinu su predvodili Lucinda Williams, Palace Music / Will Oldham, The Jayhawks i Uncle Tupelo, iz kojih su potom proizašli Wilco i Son Volt. Bar dva od ovih imena se danas smatraju klasicima (Lucinda i Wilco), no njihov uticaj se pokazao dalekosežnim sa novovekovnom pojavom autora kakvi su Bon Iver i sastava Arcade Fire i The National. Oni su uspeli da tradicionalističke inspiracije prilagode novom, digitalizovanom kontekstu, sve više koristeći roots muziku isključivo kao egzotičan ukras. Zato danas i Taylor Swift može da objavljuje amerikana albume (“Folklore”i “Everclear”), jer je taj zvuk polako postao deo pop scene.https://www.youtube.com/watch?v=-0v_D7nAc1k&list=OLAK5uy_mB7yp6LEAMR7dvV8kMOoQGkd6gwsq9SJEUloga The National u tom procesu popizacije je velika. Potekli iz Sinsinatija u Ohaju, oni su se pre dve decenije preselili u Njujork, odakle su uspešnije modelovali svoju karijeru. Grupu od početka čine Matt Berninger (vokal), blizanci Aaron Dessner (gitara, klavijature) i Bryce Dessner (gitara, klavijature), te braća Scott Devendorf (bas) i Bryan Devendorf (bubnjevi), dok Mattova žena Carin Besser piše zajedno sa njim tekstove još od albuma “Boxer” (2007), kojim su privukli pažnju kritike. Do pravog komercijalnog proboja došli su sa “High Violet” (2010), njihovim prvim albumom koji je dospeo blizu vrhova američke i britanske top liste, da bi sa “Trouble Will Find Me” (2013) bili nominovani, a sa “Sleep Well Beast” (2017) konačno dobili Grammy nagradu za najbolje alternativno izdanje.https://www.youtube.com/watch?v=MSywJt3VlUM“First Two Pages of Frankenstein” elegična je rok ploča za ova vremena u kojima su sve emocije postale eterične i neuhvatljive. Stilski je zaokružena tako da odgovara naraciji, što je stavlja u red boljih izdanja grupe The National. Njen osnovni ton je zabrinutost. Njene teme su intimne, a način izvođenja muzike utišan. Ništa glasno nećete čuti na njoj, jer bi remetilo tok priče u koju vas uvode stihovi, čija su glavna preokupacija unutrašnji lomovi osobe pred kojom stoji pitanje – da li je duga romatična veza u kojoj se nalazi vredna produžavanja ili nije? U tom smislu, ovo bi bio jedinstven primer “pred-raskid” albuma, u odnosu na mnoge “post-raskid” koji već postoje. Podlogu daju stvarni događaji u životima pevača i tekstopisca Matta Berningera i njegove supruge Carin Besser.Storiju nosi nekoliko upamtljivih, dirljivih melodija. Već na početku se pojavljuje stari saradnik Sufjan Stevens, a kasnije i nove prijateljice Phoebe Bridgers i Taylor Swift (na čijim poslednjim albumima se Aaron Dessner redovno pojavljuje kao koautor pesama), i ova gostovanja su vrlo opravdana, jer dodaju novu dimenziju kompozicijama. Počinje sjajno, jer nam “Once Upon a Poolside” (featuring Sufjan Stevens), otvara dilemu pred kojom stoji pevač – kome se niti peva, niti izlazi na scenu. Ta unutrašnja drama klovna koji mora da odgovori obavezama, dok mu se kidaju životne niti, prva je od prepoznatljivih situacija sa kojima se ovde susrećemo.

Nastavlja se na isti način: “Eucalyptus” je možda i najbolja pesma na albumu, a njena tema je deoba stvari dvoje ljudi koji se rastaju, u mislima ili stvarno, nije ni važno. “New Order T-Shirt” je sladak komad alternativne kulturne nostalgije, što nas udara dok se glavni junak seća zajedničkih momenata sa osobom koju je voleo. “This Isn't Helping” (featuring Phoebe Bridgers) pravoverna je velika balada tokom koje se dvoje raspravljaju, suštinski se ne razumevajući. “Tropic Morning News” opisuje dno depresije, u kome čovek ne može da se prikupi i nastavi sa normalnim ponašanjem, dok vesti izveštavaju o sve nekim užasima. Podudarnost spoljašnje i untrašnje tame je očigledna, i na kraju tera čoveka da se trgne i nađe snagu da prevaziđe svoje probleme.https://www.youtube.com/watch?v=QEMabLFhD38Drugi deo ploče nalazi svetlo na kraju tunela. Elektronikom vođena, tiha “Alien”, delikatan je mali skriveni hit, u kome se prvi put pojavljuje nada, kroz prizivanje drage ličnosti da se pojavi i učini nešto neočekivano. Ispovedna ljubavna “The Alcott” (featuring Taylor Swift) stvarno ima format hita, dok Matt i Taylor u refrenu razmenjuju poruke sećajujući se kako im je bilo lepo na njihovom specijalnom mestu, koga su oboje voleli. Nežna “Ice Machines” kompozicija je o neizlečivoj usamljenosti i jedna od najboljih ovde, jer ocrtava pejzaže samoće na isti način na koji ih mi vidimo u svojim sobama.“Your Mind Is Not Your Friend” (featuring Phoebe Bridgers) u sličnom maniru klavirske elegije govori o samoći i sudaru sa sopstvenim mislima, poentirajući spoznajom da ponekad previše analiziranja ne pomaže da se išta reši (i onda pomaže čitanje “Frankenštajna”, remek-dela Meri Šeli). Oproštajna “Send for Me” sentimentalna je fantazija upućena nekome da će mu uvek biti veran i priskočiti u pomoć kad zatreba, čime se ova ploča razrešava na najpozitivniji način, primeren zrelim ljudima – lepom željom, a ne suvišnim obećanjima.https://www.youtube.com/watch?v=KrCTNeuvmqADeset godina je prošlo od kad su The National postali veliko novo ime svetske popularne muzike, ali od nje u međuvremenu nije ostalo mnogo, koliko god se trenutno proizvodila u abnormalnim količinama. Ona je danas usputna pojava koja prati našu dnevnu mehaniku. I to nije ništa strašno, dešavalo se i ranije – recimo tokom šezdesetih, kad je postojala samo pop muzika, što je pratila svakodnevnicu, bez ambicije da je opisuje, a hit singlovi su vladali, umesto albuma, isto kao i danas.Sugestija dobre muzike je nešto najviše čemu se možemo danas nadati, pa tako i od ovog benda. Generalno, sadašnji The National su setni odjek muzike kakva je nekad bila. Ništa više od toga. To je zato što smo i mi postali samo svoje senke i album “First Two Pages of Frankenstein” upravo o tome govori.https://www.youtube.com/watch?v=wCqoNu36y2oBonus video: Kit Ričard - Neuništivi buntovnik

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortikitricardsik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2862868"]