0
Bila je to poslednja godina one naše stare Jugoslavije. Bila je to ona čuvena "godina Anta Markovića". Bio je to i poslednji koncert Tine Tarner, koja je preminula juče u 83. godini, u Beogradu.
Novinar, publicista i čovek koji je organizovao koncerte najvećih svetskih zvezda u nas Srđan Stojanović seća se za Nova.rs da kad je Tina Tarner treći i poslednji put bila u Beogradu 1990. bio je to s jedne strane jednostavan, ali s druge i težak poduhvat.
– Mi smo tada ugovorili koncerte u Beogradu i Zagrebu. Za koncert u Beogradu je bilo prodato 15 hiljada karata što je u milimetar bilo onoliko koliko smo i predvideli i u skladu s budžetom, no Zagreb je za nas bio veliko iznenađenje. Jer je bilo prodato 23 hiljade karata u gradu koji je tri puta manji od Beograda. Sva zarada od Tine Tarner je došla, u principu, od Zagreba.
Bio je to treći put da jedna od najvećih pevačica svih vremena dolazi u Beograd. Prethodno je, kako podseća naš sagovornik, bila ovde 1974. sa Ajkom Tarnerom, a četiri godine kasnije sama, s obzirom da se u to vreme i razvela od čoveka koji je od nje napravio zvezdu, ali je i maltretirao.
– Beogradska publika je imala sreću da je vidi u sve tri faze njene karijere. Dakle, sa Ajkom, bez njega kad je započinjala sama dok nije napravila još veliki kambek na scenu 1984. godine sa albumom „Private Dancer“ i nakon hit ploče „Foreign Affair“ – napominje Stojanović.
Organizatori iz promoterske kuće „Multimedija“ su nameravali da Tina Tarner te 1990. održi koncert na stadionu Crvene zvezde ili eventualno Partizanovom stadionu, ali…
– Ograničavajući faktor su bili klubovi Zvezda i Partizan. Išao sam da pregovaram i s jednima i drugima, ali su me uslovljavali i tražili 50 odsto prihoda. To je bila ucena kao da su u pitanju mafijaške organizacije. Recimo, londonski stadion Vembli, gde je Tina mnogo puta nastupala, i gde sam je takođe gledao, uzima osam odsto prihoda od prodatih karata. A pride daje i redare i infrastrukturu. Sa Zvezdom i Partizanom nikako nije bilo dogovora, tada, kao što nije bilo ni u kasnijim pregovorima kad su dolazile druge zvezde. Otišao sam u Zemun, na stadion FK Zemun, koji se tada zvao Galenika, iako tamo nikoga nisam znao. I naišao sam na ekipu dobrih, vrednih, skromnih ljudi koji su mi rekli: „Mi to nismo nikada radili, ali naravno da hoćemo, samo nam kaži kako se to radi“.
I posle tog „vatrenog krštenja“ s Tinom Tarner, već naredne godine taj zemunski stadion ugostio je još jednu legendu – Boba Dilana.
– Samo tri dana pre nego što će buknuti rat u bivšoj Jugoslaviji 1991. svirao je Dilan. Pre nego što je došao Dilan, rekli su mi: „Evo ti ključevi, radi šta hoćeš“. Pošto je tada već bila narušena atmosfera u zemlji, osećalo se u vazduhu da će doći do rata, baš tog dana je Slobodan Milošević rekao Vasilu Turpukovskom – Malo morgen. A Vasil je bio gost na koncertu Dilana i kad sam ga pitao kako će, sve što je počelo da se dešava u zemlji, da se završi on mi je pomenuo šta mu je Sloba rekao. Sećam se da smo mislili da će se prodati desetak hiljada karata za Dilana, jer je ipak bio legenda, međutim jedva da smo uspeli da prodamo četiri hiljade, upravo zbog te ružne atmosfere koja se osećala u vazduhu. Sećam se da su mi čelnici zemunskog stadiona, zbog loše prodaje karata, poručili da platim samo pola sume od one koju smo dogovorili – priča naš sagovornik.
Vraćamo se, pak, trećem boravku Tarnerove u Beogradu. Ovde je došla na sam dan koncerta 19. avgusta 1990, prespavala i krenula dalje iz ove zemlje, na zakazane nastupe u okviru turneje:
– Odsela je tada u hotelu „Interkontinental“, pošto drugih luksuznih hotela u Beogradu još nije bilo, a „Hajat“ se u to vreme tek gradio. S njom sam se susreo kada je dolazila na stadion u Zemun. Sećam se da smo se upoznali, pozdravili, popričali kurtoazno nekoliko minuta, a onda se svako okrenuo svom poslu. Posle koncerta došao sam, doneo joj buket cveća u garderobu. Tina se oduševila i rekla mi: „Hvala vam mnogo, ovako lepo cveće nikada nisam videla!“
Zanimljivo je da je bilo predviđeno da tehnička ekipa ruča na stadionu Galenika. Međutim, organizatori nisu mogli da im na toj praktično poljani „obezbede restoran“:
– I morali smo da se snalazimo, improvizujemo. Doneli smo iz susedne fabrike „Teleoptik“ stolice i stolove za ručanje, ali uslov je bio da ih vratimo do šest ujutru u ponedeljak, s obzirom da se koncert održavao u nedelju uveče. Nekako u deset minuta do šest ujutru video sam da nema nikoga od pomoćnih radnika, koji nose stvari, jer su svi bili raspušteni, pa sam ja kao organizator i promoter koncerta, zajedno sa asistentom nosio stolice i stolove. I u sedam ujutru stižem kući i vidim prilog na Televiziji Beograd u kome reporter kaže: „Uprkos tome što odvratni organizator nije hteo da nas pusti na koncert da slikamo, mi smo uspeli da uđemo“. A ugovor s menadžmentom Tine Tarner izričito je zabranjivao snimanje kamerama, i kazna je bila milion dolara. Sva sreća, pa je to bilo emitovano samo u jutarnjem terminu, pa niko od Engleza i Amerikanaca iz menadžmenta to nije video, inače ko zna šta bi bilo…
S obzirom da iza sebe ima silne organizovane koncerte i turneje, Stojanović naglašava da je uvek imao običaj da muzičke zvezde isprati do aerodroma. Kad je bio, primera radi, Tom Džons autobusom je išao na aerodrom s velškim pevačem:
– Rekao sam mu kako sam se uverio da je „najveći“, a on je samo porastao kao što kvasac raste i bilo mu je tako milo da čuje takve reči. Otpratio sam naravno i Tinu. Došao sam u „Interkonti“, pozdravio se s njom, zahvalio joj se i poželeo joj sreću na ostatku turneje.
I dok je tokom prethodnih boravaka u Beogradu nešto i videla, poput Skadarlije i kafane „Tri šešira“, treći put nije. Stojanović pominje istinitu legendu koja je vezana za boravak Tarnerove 1978. u ovom gradu:
– Tada je čuveni organizator Doma omladine Beograda Vojislav Kostić- Tančić zvani Zubar vodio u bioskop „20. oktobar“, jer je imala dan pauze. I znam da je u Beogradu rešila da provede taj ceo dan. Čuvena je ta epizoda kad ju je Zubar vodio da gleda špageti vesterne…
Malo je falilo da Tina Tarner i četvrti put dođe u Beograd, ali novac je presudio…
– Poslednju veliku turneju Tina Tarner je imala 2008. godine. Zahvaljujući prijateljskim vezama, bio sam u prilici da dam ponudu za koncert u Beogradu, ali tržište se promenilo. Kada smo 1990. organizovali koncert u Zemunu, Jugoslavija je mogla da plati cenu honorara. A 2008. već je red veličina, kad je u pitanju cena, bio tri puta veći. Cene karata do rata kod nas su bile oko 25 maraka, dok su na Zapadu bile 40 maraka. A polovinom dvehiljaditih cene karata na Zapadu su 150 evra, a kad nekom ovde kažete da je cena karte 30 evra, misle da hoćete da mu skinete kožu s leđa. Dakle, više Tinu Tarner nikada nismo mogli da priuštimo – kaže na kraju Srđan Stojanović.
Bonus video: Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
