Biti na Paliću opet je divno. Ali nagradu "Aleksandar Lifka" još uvek nemam jer sinoć nije bilo ceremonije dodele priznanja zbog najavljene oluje, koje nije ni bilo. Valjda ću je večeras dobiti, kazao je slavni nemački reditelj Andreas Drezen na današnjem susretu s novinarima u okviru Festivala evropskog filma Palić.
Sineasta koji je već dva puta dobijao Zlatni toranj Palićkog festivala za najbolji film, a prošle godine ovde viđen njegov psolednji film „Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša“ ovogodišnji je laureat nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji, zbog čega i ne čude ove njegove reči izgovorene na pres konferenciji na Velikoj terasi Starog zdanja:
– Ovo je verovatno jedan od najlepših festivala na svetu. Vrlo je opušteno. Ne moraš da prodaješ ništa, samo si tu da srećeš publiku, druge filmske stvaraoce, gledaš filmove. Evo sinoć sam video dva divna filma, novi Kena Louča, i tako mi je bilo divno da ljude iz raznih zemalja vidim kako se smeju i plaču uz njegovo ostvarenje. A piti i jesti ovde uz divne domaćine je za mene super!
Govoreći o evropskom filmu danas ocenio je da je u teškoj situaciji:
– Moramo da se borimo protiv striming platformi. Možda to nije klasična bitka, ali najveći naš problem jeste kako naterati ljude ponovo u bioskop. Ne samo da bi gledali filmove, već da bi se družili s drugima, koje ne poznaju, delili sa njima osećanja – poručio je Drezen, vrativši se opet Louču, čiji je veliki obožavalac:
– On ismeva svoje ličnosti, ali ih i uzdiže čak i ako urade nešto pogrešno. Ekran je ogledalo da kroz svoje likove vidimo i sami sebe. A Louč je najbolji primer toga, kao i njegov novi film „Stari hrast“. Louč će uvek biti komunista, borac za prava radnka, ljudi. Imam osećaj da svet u kojem živimo je tako težak, ne možemo više opstati u ovakvom kapitalističkom sistemu. Drago mi je kad se neko ko ima 85 godina kao Louč i dalje bori, što i meni daje podsticaj za borbu. Danas imamo mnogo novih formi u filmovima i zadatak mladih stvaralaca jeste da pokušaju da mešaju žanrove. Kroz filmove publiku, koja ulazi u mračnu sobu na dva ili tri sata, moramo da zabavimo, da im pružimo humor, ali i socijalnu edukaciju, da ih ponukamo da misle. To je kao putovanje rolerkosterom. Kad napustiš bioskop, poneseš nešto u srcu. Možemo da pomešamo fantaziju s realnošću, ali je najvažnije što više otvoriti srce publike – istakao je Andreas Drezen, priznavši da je možda danas deo „starije garde“ proslavljene nemačke kinematografije, što koristi da prenese znanja mladim generacijama podučavajući.
– Spreman sam da podelim svoja znanja. Ali, za mene glumci nose sav teret na svojim plećima. Zato se trudim da na setu radim brzo, da ne podižem dodatno pritisak glumcima.
„Lifka“ za doprinos regionalnoj kinematografiji, kojem će večeras biti takođe dodeljena nagrada, Nikola Ristanovski prisetio se na susretu s novinarima da je vest o priznanju stigla dok je bio kod kuće, u Skoplju i pio kafu:
– Bio je to nepoznati broj i zamolio sam da mi pošalju mejl, jer nisam bio siguran da je to tačno. Kad je stigao mejl, shvatio sam da je to ipak ozbiljno, ali i da ću morati još mnogo toga da uradim u životu (smeh). Lepo je biti ovde. Bio sam na Paliću pre pet-šest godina i imam utisak da je ovo mesto puno entuzijasta, koji obožavaju ono što rade. A to su moji ljudi!
Uprkos nagradi, ne želi makedonski glumac da razmišlja o onome što je bilo:
– Volim svoj posao, i svaki dan u glumačkom poslu je za mene zadovoljstvo, ispunjava me. Imam potrebu da radim i radujem se kad svake večeri u pozorištu, ili na filmskoj projekciji to delim s ljudima. Kad pročitam scenario uvek mi je bitno da je to priča o čoveku s malim ljudskim slabostima, radostima. Jako je teško napisati dobar scenario. U Makedoniji je teška situacija za autorski film, jer opire se tržišnoj logici, a zavisi od trendova, fondova. Nemamo ni tržište za serije, kao u Srbiji gde se iz tog silnog kvantiteta izrodi i nešto kvalitetno – smatra Ristanovski a govoreći o ulozi u novom filmu Vuka Ršumovića „Među bogovima“, koji priča priču o izbeglicama u tranzitu, ocenio je da nam takvih ostavrenja fali:
– Izbeglištvo je jedna od tema koje fenomenološki treba uvek da interesuje stvaraoce. Vuk je to osetio i glavna junakinja filma traži svog brata. Igram u filmu prevodioca, što ne bi bilo strašno da mi 30 dana pred početak nisu mi rekli da moram dobro da poznajem persijski jezik. Scenario je super, ali kad su mi ga potom poslali na persijskom, shvatio sam da moram da učim i persijski. Egon Savin mi je rekao: „Kako ćeš ti persijski, pa ti ni srpski ne znaš?“ I 40 dana sam zaista ozbiljno učio persijski. Ali, nadam se da će se film svima dopasti. U Iranu su mi rekli da je sve ok – nasmejao je sve Nikola Ristanovski.
Laureatkinja nagrade za autentičnost izraza „Andergraund spirit“ španska multimedijalna umetnica Marija Kanjas, kojoj će priznanje takođe večeras biti uručeno na Letnoj pozornici, zahvalila se svima na srpskom i poručila:
– Živeo Palić, živela Srbija, živela Španija! Jako sam ophrvana emocijama sada. Uvek želim da moji radovi dospeju do što većeg broja ljudi i bilo je divno što je sinoć, u isto vreme kad je publika gledala novi film Kena Louča, bilo prepuno i na projekciji mojih filmova. Sebe vidim kao neku vrtsu kulturnog agitatora kako bi ljudi razvijali svest o preispitivanju onoga što nam se nudi danas. Moji filmovi jesu niskobudžetni, „uradi sam“ filmovi, gerila filmovi s humorom i kritikom. Nekad se plašim da bi neko mogao da me strpa u zatvor – iskrena je bila Marija Kanjas.
Bonus video: Palićki festival
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar