0
Smisao života i jeste da svaki dan budemo bolji nedozvoljavajući okolnostima koje su spolja da predstavljaju zidove i stene prema životu. Naprotiv, to su sve kaljavi kamičci koje relativno lako, ako imate sreće da se bavite ovim poslom, možete da sklonite i tako sačuvate svoju dušu, kaže za Nova.rs Tanja Bošković, ovogodišnja laureatkinja nagrada "Žanka Stokić" i "Janoš Tot".
Tanja Bošković je jedna od onih retkih glumica i umetnica koje nadilaze sve stereotipe, kalupe, separacije, uskogrudost i isključivost. Njen raskošani dar, veštinu, trening, upornost i istrajnost nije moguće kategorizovati i hijerarihizovati. Tanja Bošković je uvek istovremeno više umetničkih identiteta i veština spojenih u praksu umetnosti glume. Ona je izvrsna glumica: u smislu preciznosti njenih govornih veština, virtuoznosti telesnih, plesno – izvođačkih mogućnosti, vokalnih sposobnosti, širokog spektra emocionalnosti… Ovim rečima je žiri nagrade „Žanka Stokić” opisao našu proslavljenu dramsku umetnicu Tanju Bošković koja je ovogodišnja laureatkinja ovog prestižnog priznanja.
Priliku da Tanji Bošković čestitamo imali smo na svečanosti u Pozorištu na Terazijama gde je primila još jedno veliko priznanje – nagradu „Janoš Tot“ za vrhunsku glumačku bravuru za ulogu Hane u mjuziklu „Flešdens“.
– Zahvalna sam onima koji su odlučili da baš ja budem laureat. Velika je to i obaveza, kako za „Žanku“ tako i za „Janoša Tota“ – kaže na početku razgovora glumica i ističe:
– Pre svega treba napomenuti i treće ime, a to je Mira Stupica kojoj moramo da budemo zahvalni jer je učinila sve da rehabilituje veliku Žanku koja je prokrčila put glumicama, a o kojoj se ne govori dovoljno. S druge strane zahvalna sam Pozorištu na Terazijama koje čuva ime veličanstvenog glumca kakav je bio Tot. Bio je jedan od najboljih, najnežnijih i najsuptilnijih glumaca koje sam poznavala. Otišao je tako strašno, prerano. Velika je praznina u duši kada nema ljudi kakvi su oni bili. No, ovako, kroz nagrade, čuvaće se trud da se bude bolji od sebe koliko god to bude moglo. Zato mi ovo priznanje znači. Sa Janošem sam igrala, moja ćerka je sa njim igrala i zato sam mu dužna, kao i svim mladim glumcima koji dolaze – da produžim taj način brige, truda, nežnosti u stvaranju i oko onih koji tek stasavaju.
Sve te kvalitete o kojima govorite važno je sačuvati jer se čini da nisu više na ceni u ovom vremenu posrnulih vrednosti. Kako ih vi negujete i gde im pronalazite uporište?
– Trudim se da se okružim i družim sa takvim ljudima, dobrim, nežnim i umetnosti posvećenim. Ne znam kako je napolju, ali u našem svetu je divno. Meni pomaže molitva i rad na sebi jer smisao života i jeste da svaki dan budemo bolji nedozvoljavajući okolnostima koje su spolja da predstavljaju zidove i stene prema životu. Naprotiv, to su sve kaljavi kamičci koje relativno lako, ako imate sreće da se bavite ovim poslom, možete da sklonite i tako sačuvate svoju dušu.
Pažljivo birate uloge, kako u pozorištu, tako i na filmu i televiziji. Hoće li publika uskoro uživati u nečemu novom?
– Za sada ne. Mnogo sam igrala i gostovala, možda i previše. Evo ovog meseca sam dvadesetak predstava odigrala i sada mi je potrebno malo da se odmorim i otići ću na more. Tolike godine sam aktivna i biram šta mi je primereno. Srećna sam što mi je Pozorište na Terazijama nakon 48 godina dalo ulogu za koju sam dobila tako važnu nagradu.
Imate malu, ali vrlo upečatljivu ulogu Hane u „Flešdensu“ koja je u odnosu na kultni film dobila veći prostor. Zbog čega ste rekli jednom prilikom da vam ta uloga ima posebno značenje?
– Gledala sam taj film, ali iskreno nisam bila oduševljena. Sasvim sam slučajno pristala da radim na ovoj ulozi. Odlučila sam da prihvatim iako nisam bila uverena da ću opet igrati u mjuziklu, jer dolazi grupa mladih glumaca koji dosad nisu igrali u tom žanru. Osećala sam obavezu prema pokojnoj Denizi Mokranjac, zatim Lidiji Bulajić, Lidiji Pilipenko i Branki Mitić, i svim onim divnim ljudima sa kojima sam počinjala. Oni su moju generaciju sačekali sa velikom ljubavlju i negovali nas, kad kažem nas, mislim i na Danicu Maksimović, Radeta Marjanovića koji i dalje briljira na sceni “Terazija”. Smatrala sam da najmanje što mogu da učinim je da igram neku malu ulogu i da im prosto budem tu, da im prenesem to što smo osetili mi kada smo došli i da im kažem: “Dobrodošli ste u magiju teatra”. Znate, na sceni igrate i kada vam nije ni do toga, ali igrate tako da svi veruju da vam je to najveća radost. Zato sam prihvatila ovu ulogu, a sad počinjem jako da je volim, jer su na Terazijama najlepša izvođenja. Imamo četiri ansambla, ljudi su veseli i topli, bučni, razdragani i to je prijatno okruženje za život, naročito u mojim godinama. U pozorištu čovek ne može da se oseća usamljeno.
Bonus video: Tanja Bošković za Nova.rs: Nedostaje mi bife Ateljea 212