0
Gurnuo me na scenu, ne nije me gurnuo, izveo me, držao me pod ruku, čvrsto, i naučio da hodam. Bio sam viši od njega, a on opet veći, za punih 16 godina. Nije se ponašao kao učitelj, a sve je već znao i za sobom ostavljao trag svetačkog oreola što prati samo najveće.
Piše: Svetozar Cvetković
Bio je prošli vek, njegova druga trećina.
Elem, držali smo se ruku pod ruku i sat vremena koračali oštrim strojevim korakom po sceni, onda je postavio svoj glas na nivo jedinstvene i prepoznatljive prozuklosti i zagrmeo, a ja pokušao da ga pratim. Ono što je za njega bila priroda osećanja i izraza, zahtevalo je od mene artificijelnost koju sam sladostrasno voleo, a čiji je efekat bilo samo čitanje moje sposobnosti i njena zaludno ispoljena nesvrsishodnost. A on je kraj mene išao prāvim putem, učio me i naučio da govorim. Uz strojevi korak, ruku podruku, Sergej i Ivan Ivagin su uz korak izgovarali svaku rečenicu Hajnera Milera, zajednički uglas, kao neku parolu pripremljenu za nepostojeći miting za koji se spremaju. Pa, ipak, uz sve to uneo je emociju, svoju, koju je nosio od kuće, iz Ljubljane ili tu sa Dorćola gde je nekada živeo i gde su ga ko pridošlicu sa „sončne strane Alp“ zbog smešnog hoda klinci iz ulaza prozvali „Patka“. Nekoliko godina kasnije nerado promenivši svoju uličnu slobodu beogradskog doma za disciplinovanu uređenost ljubljanskih ulica, nadimak „patka“ su lokalni klinci samo u prevodu na slovenski preinačili u „račka“, pa onda još malo skratili u RAC.
I tako do danas.
Takvog nije bilo, a sada ga nema.
Radko Polič – Rac.
Bio je maj, sredina godine 1981. Grmeli smo scenom uglas, on znan i ja neznan u “Cementu”, prefamoznoj Ljušinoj režiji koju vreme nije razumelo. A, onda je u toj priči došlo vreme da brat podigne ruku na brata i okonča dramu. Ruke su nam se razdvojile, izvadio sam nagan iz futrole, Radko je krenuo ispred mene i pred ambisom scenografske brane lagano krenuo da svlači deo po deo svoje „ruske“ garderobe. Do gola…
U publici mir.
Pucanj i po koja suza.
Onako nag, survao se u isti ambis.
Aplauz.
Tu smo Petar Božović, Ljilja Dragutinović, Dara Džokić… tu smo „mokri“ od premijere, a eto i njega iz rupe u bade mantilu. Osmesi i zebnja moje prve premijere u životu.“Ne brini, ja sam tu“ – kaže tiho i smeška mi se ispod oka.
Par dana kasnije iz pera, možda tada najrelevantnijeg kritičara našeg pozorišnog života, u vremenu kada su se kritike još uvažavale a i kritičari uvažavali teatar, ipak dolazi rečenica (parafraziram ) – „… a što se tiče gosta iz Ljubljane u ulozi Dimitrija Ivagina, s obzirom na to šta smo od njega videli u poslednjoj „nagoj“ sceni, čini se da smo u Beogradu i jače snage za to imali“.
(Arogancija Beograda ima dugu tradiciju!)
Zanemeo sam, Rac se sit ismejao uz par psovki i odmah se iz garderobe bacio u grotlo bifea Ateljea 212, čiji su ga razdragani glasovi – Bate Bubuleje, Radmilovića, Taška, Gage, Mihiza, Borke, Banjac i Mucija, dočekali duhovitom surovošću (aludirajući na „kritiku“) od koje nikada nisu odustajali. Godinama sam mislio da su oni sami „dopisali“ deo kritike koja se bavi golotinjom gosta iz Ljubljane. Bila je apsolutno na nivou njihove večite zabave. A on je to majstorski prihvatao.
Ah, da, najzad, kritičar je moju prvu ulogu na sceni Ateljea 212 naveo pod „ostali“. Boli te, smirio me je moj partner, učitelj i od tada brat.
A onda me naučio slovenački, za koji sam do tada mislio da je „slovenački“, a on mi je rekao – nije nego je „slovenski“, mada je i sam posle koristio sprski naziv za isti jezik. Ko zna zašto? Možda zato što je toliko voleo Beograd, možda zato što je voleo da sam odlazi na Dorćol i među oronulim zgradama potraži drugare svog detinjstva. U pauzi, vraćao sam ga na svoj „slovenski“ koji sam dobio da igram u Selenićevim „Prijateljima“ alias predstavi „Kosančićev Venac 7“. Boštjan Zupančič piše u podeli – priča na slovenačkom, psuje na srpskom.
Nije bilo previše, ali je bilo do neba značajno, bio sam dobar đak a on strog profesor.
Premijera!!! Sa veseljem se tada ide u pozorište, i mi na sceni i oni u publici.
Rac je tu, u portalu, čeka me moj profersor, čeka svoju a moju i njegovu prvu rečenicu koju bi trebalo da izgovorim.
Najzad. Ustajem, krećem – „Jaz bi morda le pouzeo osnovne teze tovariša Lenina, torej on je pokazao marksistično znanstveno ugotovitev da je ekonomska struktura podlaga nadstaube“.
Tajac – niko ništa ne razume!!!
A onda puče aplauz. E, sad ja ništa ne razumem. To traje, pogledam u portal. Rac, očiju punih suza, moj profesor – aplaudira. I tako do kraja….Predstava je bila veliki uspeh, još deceniju i više nakon toga.
U godinama ratnim, devedesetih, moj angažman u Sloveniji ne bi bio moguć da moj profesor nije bio istovremeno strog a tako blag, da u meni nije video tako dobro testo za lingvističko poigravanje sa tako lepim jezikom koji je bio njegov maternji, zahvaljujući kome sam mogao da progovorim i na toj sceni. Najzad, i sam me u tim godinama dočekao u Mariboru i proveo sam pod njegovim hladom nekoliko godina zime i inflacije beogradske. Usavršavao slovenski na sceni i još poneko životno iskustvo učinio realnijim.
Sve sam naučio od Raca, a možda i više, tako danas gledam na taj prošli vek nas dinosaurusa koji svoje kriterijume teško usklađujemo sa vremenom sadašnjim u kome se više ne susreću ni vreme prošlo a ni ono buduće.
Ljudi iz prošlosti odlaze, a ovi iz budućnosti nikako da se pojave.
Voleo me Rac, ko brata… Biće zato, jer je imao brata koji se zvao mojim imenom (a to je tako retko). Voleo je zemlju u kojoj smo živeli, bio je Jugosloven, antički Jugosloven.
Pričao mi je da je iznajmio neki mali avion (Cesnu) na jedan sat, stavio svog mlađeg sina u njega i digoše se par stotina metara u vis, pa je rekao – “Vidiš dragi moj, ovo levo gde je more to je zapadna granica Slovenije, ovo na severu su Alpi i to je granica naše zemlje. Desno gde vidiš da je ravno je istočna granica Slovenije, a ovo iza nas je Zagreb, ali to već nije Slovenija. E, eto, sad si upoznao svoju zemlju, toliko koliko vidiš”.
Pedigre jugoslovenskog kosmopolite je i naučio, ali i nasledio. U godinama poratnim, dok je barut još mirisao na putu, nakon jedne premijere u Ljubljani prišla mi je njegova majka nesigurnim korakom a ipak dostojanstveno i tiho mi na uvo rekla:”Pozdravite mi Beograd!!!”
“Dej mama, nehaj” – šeretski se nasmejao i namignuo mi moj profesor životne raskoši, nesretnih a lepih ljubavi, jugonostalgije i konstantne hipohondrije.
O ljubavima, nećemo, bile su velike i neprebolno duhovite, tragične je pregruba reč, više tragikomične – bar gledajući sa strane.
O hipohondriji ću za tren, dok ne prođe tren nostalgije koja me je tih devedesetih obezoružala kada smo igrali u Gracu i boravili skoro dve nedelje u tom mittel europa štatu. Kako sam put od Beograda do Graca, zbog suludosti naših tadašnjih vođa koje su rezultirale ratom, vozio svojim autom preko mađarske teritorije, svoj presofisticirani auto za te prilike sam ostavio ispred hotela pred povratak. Rac je krenuo da me isprati, a podugi spisak koga sve treba pozdraviti u glavnom gradu prekinule su njegove suze koje same krenuše kada je na mojoj Alfi 33 ugledao registarsku tablicu, koja je iza onog BG bila opečaćena reljefnom crvenom petokrakom. “Glej petokraka” – i mene rasplaka svojom iskrenom nostalgijom za boljom i bezbrižnom prošlošću u zemlji u kojoj smo živeli bez ratova.
Hipohondrija?!
Oduvek je to bilo prisutno. Gde god smo bili, da li smo igrali u teatru ili pak snimali po bosanskim vrletima, na Korzici, u Ljubljani, Beogradu – nije mu bilo dobro. I žalio se, boli ga ovo ili ono, loše je spavao, srce ga steže, zaboravio je da popije lek, pa čak i da se nešto ozbiljno desilo – nisu mu verovali. Toliko je toga bilo, da su mu se i podsmevali.
Jednom smo navedeni tim „stanjem“ u Sarajevu, ušli u njegovu sobu duboko iza ponoći, nas desetak, više je bilo glumica no glumaca, možda i zbog podele, elem dok je spavao, zapalili sveće i krenuli da pojemo i da ga „oplakujemo“ oko kreveta. Probudio se, opsovao nas na čistom srpskom, okrenuo na drugu stranu i mirno zaspao.
Sutradan se čudio našem bezobrazluku i potom mi rekao – ali zaista sam sinoć mogao da umrem!
Od tada je prošlo 40 godina.
Toliko nam je pretio svojim odlaskom da evo i sada u taj odlazak ne mogu da poverujem. U potonjim intervjuima je čak pričao da je do sada umirao četiri puta i podelio iskustva „smrti“ sa čitaocima. A, eto, ja bih i da je i sada tako, da se u komentarima čitalaca ispod ove moje male priče pojavi tekst sledeće sadržine – „Vratio sam se i ovaj put, jedino što je tamo malo hladno, ali ničemu se ne nadajte, ništa vas tamo i niko ne čeka – vaš Radko.“
Moj profesor i učitelj, moj malo stariji brat, onaj koji me držao za ruku i učio da hodam po mračnoj i nepoznatoj sceni teatra, moj lingvista i marksista bez Marksa pa ipak levičar, moj dobri hipohondar, moj ljubavni gubitnik, onaj koji je sve znao ali i duboko osećao, moj stanovnik otoka Unije gde želi da mu se pepeo u Jadran prospe, moj divni glumac, moj lični Slovenac sa Dorćola, moje lascivno spadalo, moj mudrac, moj veličanstveni čovek, moje veličanstvo,
Vaše Veličanstvo, Radko Polič – Rac.
Otišao je. Neće se više vraćati…
Samo kad biste znali koliko ste toga propustili…
Bonus video: Sahrana Dejana Mijača
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
