Kako bi i očekivali od "Francuza", pardon, "Francuskinja", novi talas francuskih rediteljski (originalnog ili imigrantskog porekla), među koje bih ubrojio Juliu Ducournau ("Titane"), Mati Diop ("Atlantique"), Celine Sciammu ("Band de filles") i Audrey Diwan ("Happening") ima nekoliko vrlo neobičnih odlika.
SLOBODNA ZONA: RODEO (2022, r. Lola Quivoron)
Prvo, „Francuskinje“ za razliku od svojih „američkih“ koleginica, ne donose ništa od uobičajenih „ženskih“ stvari- toplinu, emocije, empatiju, stanje vs radnja, niti pretenduju na sadržaje koji tiho bregorone. Junakinje ovih filmova su odvažne, muškobanjaste ili androgene, ali svakako lišene klišeiziranih ženskih karakteristika. Nezavisne su i nezavisnosti sklone, njihov krajnji cilj nije porodično ognjište, već lična liberalizacija, po bilo koju cenu. Neretko, one su brutalne ili su filmovi brutalni i ono što im se dešava je brutalno. Priče čije su akterke nisu samo neuobičajeni ženski miljei, već zadiru duboko u muške teritorije i/ili nastavljaju dalje i dobre, stare muške filozofske ideje i postavke (re-)interpretiraju iz ženskog ugla. I, neretko zadiru u nadrealno ili spiritualno da dočaraju egzistencijalnu ili simboličku poziciju svojih heroina, ili kompleksnost sveta koji tu dimenziju poseduje zahvaljući ženskoj sposobnosti da je vidi ili otvori.
U ovom filmu, muškobanjasta, francuska „Zendaya“, Julie Ledru, u svojoj debitantskoj ulozi („koju je rođena da igra“), donosi Juliju, devojku od jedva dvadesetak leta, koja je iz neznanih razloga (ali sumnjamo na skitnju i hroničnu klitobolju) proterana iz svoje evidentno neintegrisane imigrantske porodice i prinuđena da se pridruži moto-bandi koja se izdržava krađama i preprodajom motora koje supervizuje njihov lider iz zatvora. Julia voli motore, jurnjavu i akrobacije na njima, ali muški svet kome se pridružuje skoro je apsurdno mizogen i nedruželjubiv. Uprkos tome, ona neprekidno pokušava da im bude od koristi, da brine o njima i pomaže im, što je također dato na relativno drvenast i neubedljiv način. Možda samo da bi „svetiteljsko delovanje“ bolje pripremilo efektni kraj filma (koji sem efektnosti, nažalost, ne nudi mnogo više, a najmanje ekstazu).
Sinematografski, „Rodeo“ stiže u prepoznatljivo prljavo-realističnom stilu, s akterima koji verovatno, kao i Ledru, igraju sami sebe i, čak i za moje nepraktikovano poznavanje francuskog jezika, deluju malo tvrdo i glumački neubedljivo. Akrobacija na motorima, koje su dobrastara refleksija slobode, sada u novom ruhu, snimljene su bez potrebe za senzacijom i želje za impresioniranjem, neposredno i sa emocijom koja dolazi iz samih junaka. Na stranu, što akteri, kako bi nas to zadesilo u „američkom filmu“, ne nose nikakva zaštitna tela. Što njihov izbor čini i živopisnijim i iskrenijim.
Julia očajnički želi da pripada nekome i na kraju se možda na bizaran način miri sa tim da je to nemoguće (muškarci su ovde sramno i šokantno mizogeni i aseksualni), ali njena želja da i „posle sebe“ pomogne drugima (supruzi krimi vođe iz zatvora) da stignu do svoje sreće juri klasično žanrovsko iskupljenje ili misiju, ali to postiže prilično usiljeno. Srećom po nas nije ozbiljnije zaigrana i aluzija na Julijinu lezbijsku orijentaciju, jer tek to bi stiglo kao „film za sebe“ za koji tek ovde nije bilo prostora.
OCENA: 5/10
Bonus video: Roberto Benjini
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar