"Moja prijateljica je slagala da nema dete, jer je znala da joj neće dati posao ako saznaju da je majka": Emili Votson otvoreno o glumi, filmskoj industriji, Oskarima i porodici

Mireći slobodu i odgovornost Emili Votson je upravo u umetnosti pronašla prostor da, glumeći druge, pronađe sopstveni glas.

O svom životnom putu, o bogatoj karijeri, kako u teatru, tako i na filmu, Votsonova, laureatkinja Počasnog srca Sarajeva, koja je i predsedava žirijem 32. Sarajevo film festivala, pričala je na masterklasu u Bosanskom kulturnom centru.

Rođena 1967. godine u Londonu, najpre je studirala engleski jezik u Bristolu, a potom glumu u školi Drama Studio London. Karijeru je počela u teatru, pridruživši se 1992. godine slavnoj pozorišnoj kompaniji - Royal Shakespeare Company. I tada je, kako je priznala u razgovoru s prijateljem, inače filmskim stvaraocem Endijem Patersonom u Sarajevu, zahvaljujući pozorištu osetila moć da može da iskorači iz ograničenja sveta u kom je odrastala. A odrastala je bez televizije, bez načina da spozna spoljni svet. I knjige su otvorile taj prostor. Ali i upoznale je sa stvarnim, ne samo imaginarnim svetom.

- Gluma me spasila. Omogućila mi je da izađem iz svega što me je ograničavalo. Dala mi je šansu da stvorim sopstveni život i da istražujem različite ljudske prirode. Zato za mene gluma nikada nije bila samo profesija, već način da pronađem sebe - kazala je Emili.

Filmska slava stigla je zahvaljujući debitantskoj ulozi na velikom platnu u ostvarenju "Kroz talase" Larsa fon Trira. Ovenčana je za tu rolu nagradom Evropske filmske akademije i bila je nominovana za Oskara, Zlatni globus i Baftu.

- Ta priča je bila zadivljujuća. Nudili su mi pre toga razna sranja, one tipične holivudske ženske priče. Ali, još tada sam imala instinkt da sebi moram da postavim neke standarde, da znaš kakav posao želim da radim. Bila sam, naravno, ambiciozna kao glumica, i zanimalo me je da se što više glumački "protegnem". A upravo to mi je nudila ova priča. Mada, bila sam uplašena. Sećam se da sam u jednom trenutku rekla suprugu Džeku Votersu: "Kako ću ovo uspeti da uradim". Poručio mi je da "ne smem da strahujem od univerzalnog prezira"- prisetila se, smejući se, i dodala kako joj je dosta pomogao i njen kolega Stelan Skarsgard, koji takođe igra u filmu, savetujući je da se pred kamerom samo prepusti.

A prvi put je sebe gledala na velikom platnu u tom filmu na Kanskom festivalu:

- Dok sam gledala film, pomislila sam da preterujem, zapitala se zašto nisam prestala, zašto mi niko nije rekao da se zaustavim. Prisetila sam se kako su mi ljudi govorili da uradim ovo ili ono. Bilo je to zastrašujuće i uzbudljivo u isto vreme. Ponekad ovaj posao može da izazove previše emocija. Ne možeš sam biti na ovom putu, i zato sam zahvalna svom mužu. Znate, treba biti idiot da bi bio glumac. Mi smo, zapravo, kao mala deca, koja se malo igraju, pa se posle premišljaju zašto su u toj igri uradili nešto, ali je prekasno...

Podvukla je da je uvek pažljivo birala projekte u kojima će igrati:

- Suprotno uvreženom mišljenju glumci su ljudi koji ne mogu imati plan. Ako želiš da opstaneš u ovom poslu, ne možeš biti baš toliko izbirljiv. Doduše, film "Kroz talase" mi je pružio priliku da mogu da biram projekte. Samo ako pogledate "Černobilj", tu igra troje glumaca iz Larsovog filma. To je moćna pozicija za glumca.

Nema dovoljno žena u filmu

Usledili su angažmani u filmovima kao što su "Gosford park", "Pijani od ljubavi", "Teorija svega" i pomenutom "Černobilju". Za rolu u filmu "Svw te sitnice" osvojila je Srebrnog medveda na Berlinalu. A prethodno je stigla još jedna nominacija za Oskara - za ulogu violončelistkinje u filmu „Hilari i Džeki“. Osvrnula se na to kako doživljava tu najveću svečanost u svetu fima:

- Ući u tu prostoriju u kojoj se odvija dodela Oskara je kao biti u snu. A pritom u tom tvom snu su prisutni svi živi… Shvatiš na tom mestu da su sve te osobe iz sveta filma neverovatni, da su radili kao ludi da bi došli na to mesto. Osećala sam kao da smo svi zajedno plivali u reci pričanja priča. I zato mi ponekad bude tužno što se u filmskoj industriji sve svodi na novac. I ne, nagrade nisu dokaz umetničke vrednosti jer u tom svetu ima previše komercijalnih interesa - istakla je, a onda napravila poređenje sa Sarajevo film festivalom:

- Ovde je fokus na umetnosti, filmi i ljudima. Postoji stvarna ljubav prema filmu, razgovor i osećaj zajednice. Sarajevo me podseća na to zašto uopšte snimamo filmove. I zato sam ovde dovela svoju decu, želela sam da osete to. Samo je jednom moj sin išao sa mnom na Berlinale. Ali trudim se da ih držim dalje od ovog sveta. U industriji ljudi nisu iskreni prema tebi. A ovde se ceni iskrenost, to pričanje filmskih priča. Uostalom ovaj festival je napravljen kao čin kulturnog otpora. Principi na kojima počiva podrazumevaju čistotu koju retko gde drugde možete osetiti. Želela sam da moja deca dožive to iskustvo - priznala je Emili Votson.

Pomenula je i usklađivanje posla i porodice, objasnivši da joj je majčinstvo promenilo perspektivu:

- Profesija mi je pružila neobičan balans - potpunu predanost poslu dok traje, ali i mogućnost povratka intimnom životu. Ali moram da primetim da ženama nije lako. Moja prijateljica, sjajna rediteljka je jednom aplicirirala za jedan projekat i slagala je da nema dete. Jer, znala je da je neće angažovati ako je majka. Ne zavaravajmo se, diskriminacija je još uvek prisutna. U industriji, nažalost, nije bilo i nema još uvek mnogo žena. Očigledno da je potrebno vreme, ali i hrabrost da se to promeni. Ali kada u poslu uz sebe imate ženu, to je transformativno iskustvo - ukazala je, pomenuvši oskarovku Kloi Žao s kojom je nedavno sarađivala na nagrađivanom filmu "Hamnet".

- Njena borba da dođe do tog nivoa je bila teška. Mnogo je lakše muškarcima. A Kloi je neverovatna, singularna osoba, koja te kao glumca vodi na duhovno putovanje.

Loš biznis model

S razočaranjem je govorila o lošem "biznis modelu današnjeg filma".

- To je ludilo, konstantno rvanje. Ljudi ulažu svoje srce, dušu i novac u nešto što može stajati na polici nedelju dana a da to niko ne kupi. Kada tvoj proizvod ima prođu, to je divno, ali desi se i da pukne. I to je onda strašno. Na primer, relativno skoro sam radila film "Sve te sitnice", u kom igram s Kilijanom Marfijem. I taj film je dobro prošao samo u Irskoj, nešto malo u Engleskoj i nigde druge. Jednostavno, nije imao život koji zaslužuje. Ili još jedan divan film sniman u Irskoj - "Božja stvorenja" s Polom Meskalom. Nikako nije prošao. I bude vam krivo zbog toga… Ali, svako u životu ima neke borbe, pa i mi. Iako i taj naš proces može da bude bolan, utoliko je i plodonosan. Jer, svi mi glumci smo mi vojnici u armiji i poslati smo na zadatke. Napad je naš glavni zadatak, rekla bih.

Iako su većina umetnika, kako je naglasila, introvertna bića upravo zahvaljujući umetnosti pronalaze način da izađu iz te osame:

- Svaka nova uloga donosi mi novo saznajno iskustvo. I sve komplikacije svakodnevnog života samo odjednom nestanu kad uđem u ulogu. To je divlje i bolno iskustvo, ali i ono koje ti pruža mir. I sada mogu slobodno da kažem da mi je život pun. Imam porodicu i divan posao!