Andrew Dominik je uradio fenomenalni dokumentarac o Caveu, "One More Time With a Feeling". Sada su Cave i Warren Ellis uradili muziku za ovaj film. Samo kažem…
„Blonde“, po fiktivnoj biografiji Marilyn Monroe, Joyce Carol Oates, je film koji prati malu Normu od neke sedme-osme godine do smrti. Dominik je na sve moguće načine sabotirao „klasičnu, oskarovsku naraciju“ time što je film uveselio različitim formatima slike, kao i kombinacijom crno-belih/“u boji“ snimaka, čiju logiku ja nisam uspeo da pohvatam. A i „unutar samog kadra“ nebrojeno puta je stvari „mizanscenisao“ kao da je u pitanju visoki arthaus, sa kadrovima koji su na vrlo zanimljive načine distorzirani (scena vođenja ljubavi sa „blizancima“ u prvom delu filma) ili za ovu vrstu priče predstavljaju „momente Odiseje 2001“ u domenu pretencioznosti (ne mislim tu samo na kadrove sa bebama u stomaku, već i na sve one megalomanske scene gde se Normin život prikazuje na velikom platnu pred publikom, recimo…).
S jedne strane na nas se kontinuirano izručuju prilozi za najtužniju biografiju na svetu, gde sam film sebe obesmišljava time što najstravičniju scenu stavlja pri početku filma – ili vi mislite da kad rođena majka želi da udavi svoje dete u kadi ovome kasnije u životu može da se desi i nešto strašnije?! A Dominik je uporan da nam pokaže da može. I još uprkos živoj i bolesnoj majci u njenom životu, ceo film zaokružuje Norminom bezuspešnom potragom za ocem, koga nikada nije upoznala, koga nikada nije pronašla u svojim ključnim muškarcima, iako ih je zvala „daddy“, i koji ostaje „rosebud“ njenog života.
Ovakav pristup je neobičan, jer s jedne strane imamo, maltene, arthaus eksplojtejšn ženskih muka (sa ponekad i nepotrebnim klišeima poput onoga da je Norma svoje prve uloge zaslužila guženjem od strane nekog matorog producenta), a s druge isto toliko snažan „muški egzibicionizam“ reditelja koji nam te muke prikazuje i u isto vreme čini ogromne napore da deo te pažnje zadrži na svojim vizuelnim umećima, idejama i akrobacijama koje će na gledaoca ostaviti podjednak, ako ne i impresivniji utisak od relativno monotonog toka Normine životne priče. Što je, ako mene pitate, neplaniran, pa čak i malo nevaspitan slučaj „mensplejninga“. Ako „vaspitan“ uopšte i postoji.
Tako Blonde postaje film čiju priču teško prate oni koji su ovakvim, „oskarovskim“ formatima skloni, dok oni kojima „egzibicije“ prijaju moraju da trpe jednu rasnu „oskarovsku“ žalopojku koja samu sebe iscrpljuje i dezavuiše postavkom u kojoj Norma i Marilyn nisu bile ništa drugo do izgubljene devojčice u paničnoj potrazi za taticom.
OCENA: 5/10
Bonus video: 60 godina od smrti Merilin Monro
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare