Nažalost, živimo u vremenima u kojima o nekom filmu pričamo zato što je neko možda nekog pljunuo tokom premijere ili povalio tokom snimanja. A Olivia Wilde svakako zaslužuje više. Njen debi, Booksmart, bio je sjajan i urnebesan primerak “generacijske komedije” kojoj Wildeaova nije pripadala, ali je umela da se pozabavi njome. To je razlog zašto sam ja pohrlio da vidim ovaj film.
Nažalost, u „Don’t Worry Darling“, Wildeova se prihvatila daleko ambicioznije zamisli i pokušaja da napravi ozbiljan, veliki, pa i “hičkokovski” film. I u solidnoj meri, ona je uspela u tim stvarima – DWD dizajnom ima veličinu, temom ozbiljnost, a nekim aspektima (možda bolje reći- omažima) i “Hitchcocka”.
Nažalost (da, treći put za redom tako započinjem pasus) njoj je bilo važnije da njena priča što transparentnije prenese poruku umesto da nas zanese virtuoznošću kojom je ispričana. Da stvar miriše na Ibsenovu „Lutkinu kuću“ (i slična pro-feministička dela) namirisaćete i pre nego što nam Wildeova to saopšti kada bend koji zabavlja goste nazove “The Dollhouse Brass Band”. Od te jednostavne metafore o ženi zarobljenoj u “muški svet”, “savršeno skrojen samo za nju”, Wildeova tematski i žanrovski pravi naučno-fantastični triler u kome je idealan svet pedesetih zapravo neka vrsta matriksa kojim su muškarci-gubitnici zarobili svoje žene u želji da ih zadrže i “pruže im sve”.
Ne treba da me proklinjete što/ako vam ovo spojlujem, jer u toj konstrukciji nema naročite dramske gradacije. Pucanje lažnog sveta počinje eksplozijom i dosta mehanički. Priča se ne pomera, kao u „Rosemary’s Baby“, nijansirano, nežnim luđenjem junakinje, već naša Alice jednostavno shvati neke stvari, kada se otisne na granice sveta u kome se oseća zarobljeno tj. nakon što posvedoči tragičnom kraju jedne od domaćica s kojima deli taj svet. Stvari su nam rečene, više nego pokazane, a sve je to zabašureno nekakvim crno-belim stilizovanim baletskim igrokazima koji su valjda ilustracija ženske intuicije koja nagriza mušku fantaziju.
S obzirom da puca na veliko i ozbiljnu diskreditaciju muškaraca i “muškog sveta” (s kojom niko razuman ne bi trebalo da se spori), Wildeova završava sa prilično banalnim filmom koji svoj izvor ima u klišeiziranoj melodramskoj postavci u kojoj samo-upapučeni savremeni muškarac, “luzer”, ne zna kako da unapredi život svoje vredne i umorne žene, sem nasilno i protivno njenoj volji. Što možda može biti (“prečest”) slučaj, ali ne i pravilo u današnjem svetu. Ali čak i da jeste, kada nam se to poturi kao šifra za razrešenje misterije bićemo teško razočarani njenom stereotipnošću. A možda još i više kada Wildeova, ali sada lukavo – kao “ženski metod”, poturi ljubav da zaustavi odbeglu Alice u poslednjem trenutku. Jer muškarci i time samo manipulišu… Oh, fuck off, pomislih, nažalost.
OCENA: 4/10
Bonus video: Snimanje filma Munje 2
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare