0
Znam ja šta je umetnost! Kao prosečan čovek koji gleda umetnost, znam šta je dobro, a šta nije, rekao je svojevremeno Josip Broz Tito.
Voleo je da ide u pozorište, lično je izabrao Ričarda Bartona da ga igra na velikom platnu, u „Sutjesci“, a naročito mu je draga bila likovna umetnost. Tito je bio poznat kao veliki kolekcionar.
Voleo je da kupuje i daruje slike, a u svojoj rezidenciji u Užičkoj 15 baštinio je mnoga umetnička dela.
I dok aktuelna izložba u Muzeju Jugoslavije „Prometeji novog veka„, organizovana na 60-godišnjicu od održavanja Prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu, svedoči o značaju slikarskog opusa Petra Lubarde u ondašnjoj velikoj zemlji, svako bi pomislio da je ovaj umetnik bio „po maršalovom ukusu“.
Jer, baš je Lubarda bio taj koji je pozvan da napravi jedno monumentalno delo za Prvu konferenciju Pokreta nesvrstanih 1961. Rezultat je bilo ulje na platnu „Industrijalizacija“, uz podnaslov „Prometeji novog veka“ kojim je otvorena izložba u novom izlagačkom prostoru prestonice – u Kulturnom centru Beograda, a potom je krasilo Skupštinu u kojoj je održavana konferencija.
Ako se uzme u obzir da se od početka šezdesetih, kada je otvorena, u zgradi Saveznog izvršnog veća (danas Palata Srbija), nalazi čak šest slika Petra Lubarde, među kojima i čuveni „Put u Kosmos“, sigurna bi „opklada“ bila da je ovaj umetnik bio Titov ljubimac.
No, kustoskinja Muzeja Jugoslavije i koautorka izložbe „Prometeji novog veka“ Ana Panić „skicira“ za naš sajt drugačiji scenario.
– Iako je Tito često dobijao Lubardina dela, nisam sigurna koliko je voleo njegovo slikarstvo. Jer, sve Lubardine slike, koje je dobijao, ostajale su u Muzeju 25. maj, a nisu se nalazile u njegovoj rezidenciji. Sudeći po tome mogli bismo da pretpostavimo da možda nije bio po njegovom ličnom ukusu, ali da je shvatao koliki je Lubardin značaj – priča za Nova.rs Panićeva.
Tito nešto ne voli, ali ceni
Znao je Tito da uz dela Petra Lubarde Jugoslavija može dostojno da se prezentuje svetu.
– U zemlji tada cveta i apstraktno slikarstvo koje je Tito kritikovao. Balansirana se politika vodila da se on kao predsednik države ogradi, ali da, s druge strane, prepusti sve onima koji znaju – Komisiji za kulturne veze koja je umnogome uticala na to koje će izložbe gostovati u inostranstvu, a kojom je predsedavao Marko Ristić, nadrealista i pesnik. Jugoslavija je vrlo pazila kako se predstavlja svetu – priča kustoskinja.
Međutim, Tito se u jednom trenutku žestoko obrušio na likovnu umetnost, naročito „beogradske enformeliste“, o čemu je Nova.rs već pisala.
„Kao prosječan čovjek koji gleda na umjetnost, mogu da znam šta je dobro, a šta nije… Neka ti pojedinci stvaraju šta hoće, ali neka to čine na svoj račun. Mi više nećemo davati državne pare, i to milione, za takve slike“, tim rečima Josip Broz Tito napao je „radikalan“ slikarski pokret koji su predvodili Mića Popović, Vera Božičković, Lazar Vozarević…
Izneo je šezdesetih godina i ovakav stav spram apstraktnog slikarstva:
„Ko je kriv što je počela da preovlađuje kvazi-umetnost? Svakako oni koji kupuju takva kvazi-umetnička dela i troše za njih državni novac“.
Međutim, Panićeva napominje da Tito, ako nešto i nije voleo, cenio je:
– Kada je otvarao Džamonjin Spomenik revoluciji rekao je da to ne razume, ali da ako je umetnik u njega učitao vrednosti koje su bile na Sutjesci, onda u redu. Tito tako lično ne bi izabrao za svoju spavaću sobu ni Lubardu, jer je u svojoj rezidenciji držao prilično klasične slikare, ali je shvatao važnost toga da se zemlja time predstavi. Pametan je to bio balans – smatra Ana Panić.
„Zbirka slika druga predsednika“
A šta je Tito imao u spavaćoj sobi? Pa, pre desetak godina posetioci iste institucije u kojoj je izložba „Prometeji novog veka“ – Muzeja Jugoslavije mogli su i da prvi put vide koje su to slike krasile Brozovu rezidenciju.
Postavka pod nazivom „Zbirka slika druga predsednika“ donela je izbor umetničkih dela koja su činila enterijer rezidencije predsednika SFRJ Josipa Broza u Užičkoj 15. Slika Rembrantovog učenika Gebranta van den Ekhuta „Davanje desetine“, potom „Boj kod Stubice“ Krste Hegedušića, Augustinčićeva skulptura „Portret Jovanke Broz“ činili su delić postavke.
Pred posetiocima su bile 23 slike i pet skulptura koje su godinama krasile prostor Titovog sedišta u Užičkoj.
Sama kolekcija je formirana u periodu od 1946. do 1977. godine, a bila je neobičan spoj dela evropskih i jugoslovenskih umetnika u rasponu od 17. do 20. veka. Među slikama koje su se nalazile u radnom kabinetu i salonima nalazilo se i čuveno delo Đure Jakšića, „Devojka sa lautom“, koja je i za Titovog života često pozajmljivana za izložbe, i „Rimska obala Tibra“, nepoznatog rimskog slikara druge polovine 18. veka, poklon pape Pavla Šestog.
Na toj postavci je, pored slika koje su krasile Titovu rezidenciju u Užičkoj 15, pred publikom bilo i pet skulptura – Antuna Augustinčića, Borisa Kalina i Frana Kršinića. Tu je i Augustinčićev „Portret Jovanke Broz“ iz 1959. godine u kararskom mermeru, koji nikada do tada nije bio izlagan.
Jedan od kurioziteta te izložbe bilo je monumentalno platno „Boj kod Stubice 1575“, veličine pet sa dva metra. Ovaj rad Krste Hegedušića nekada se nalazio u Titovom radnom kabinetu.
Tito je sliku dobio na poklon od hrvatske vlade, koja ju je naručila od umetnika 1947, a završena je dve godine kasnije. Slikar je inspiraciju za delo našao u romanu Augusta Šenoe „Seljačka buna“, a kada su Tita, ponosnog vlasnika ove slike, upitali da li je tačno da je na delu naslikano čak 3.000 likova, kazao je da “nije brojao”, dodavši:
– Ali, strateški je sve u redu!
Na počinak uz „Portret nepoznatog muškarca“
Još jedan zanimljiv eksponat bila je i slika Rembrantovog učenika, Gebranta van den Ekhuta „Davanje desetine“, koja se nalazila na spratu, u Titovoj spavaćoj sobi. Josipu Brozu nije poklonjena, već ju je stekao zahvaljujući svom „nabavljaču umetnina“ Antu Topiću Mimari koju je kupio za njega 1949. godine u Berlinu. Baš to delo pominje se u jednom pismu Mimare Titu.
Josip Broz Tito bio je vrlo odlučan u tome šta od umetničkih dela treba da nabavi. Čak i kada je dobijao poklone, oni koji su ga darivali obavezno su se konsultovali sa njegovim kabinetom. I dok nije voleo apstraktnu i modernu umetnost, bio je ljubitelj klasične umetnosti.
Otuda su odaje Užičke 15 ulepšavala vrhunska dela stranih i domaćih majstora, kao što su predstavnik bečkog bidermajera Ferdinand von Miler, Oton Iveković, Uroš Predić, Paja Jovanović, Beta Vukanović, Moša Pijade, Miroslav Kraljević, Peđa Milosavljević, Đorđe Andrejević Kun…
Osim Rembrantovog učenika, Tito je otvarao oči i odlazio na počinak gledajući dva dela nepoznatih autora: „Pastorala“ i „Portret nepoznatog muškarca“. A jedan od omiljenih slikara Tita Vlaho Bukovac, čija je dela, poput „Bele ropkinje“ svojevremeno sprečio da odu na poklon svetskim državnicima, krasio je spavaću sobu njegove supruge. Jovanka Broz je u svojim privatnim odajama s ponosom čuvala delo Bukovca iz 1899. godine „Atinjanka kod toalete“.
Bonus video:
Kuća cveća na Titov rođendan
