Među najznačajnijim ostvarenjima u istoriji domaće kinematografije jesu dva filma koje je potpisao Slobodan Šijan - "Ko to tamo peva" i "Maratonci trce počasni krug". I dok su početkom osamdesetih punili bioskopske dvorane, a danas mnogi mogu da izdeklamuju glumački ansambl iz oba filma, najupečatljivije scene ili replike koje su odavno "ušle u narod", ostalo je, ipak, posle toliko decenija nekih nepoznanica vezanih za "Maratonce" i "Ko to tamo peva".
Upravo te do sada nepoznate detalje otkrio je reditelj Slobodan Šijan, kada je pre nekoliko dana u Svečanoj sali SANU gostovao u okviru ciklusa „Susreti sa stvaraocima – Masterklas“.
Možda je malo ko znao da je originalno režija ostvarenja „Ko to tamo peva“, po scenariju Dušana Kovačevića, bila ponuđena Goranu Paskaljeviću. Ali, u formi TV scenarija. No, Paskaljević, kako je obnarodovao Šijan, od prošlog novembra prvi sineasta koji je postao akademik SANU, ipak se opredelio da realizuje film „Zemaljski dani teku“.
I Slobodanu Šijanu je tako povereno da 1980. godine snimi svoj prvi dugometražni igrani film:
I ovu komediju, u produkciji „Centar filma“, svi pamte po rolama Pavla Vuisića, Danila Stojkovića, Aleksandra Berčeka, Nede Arnerić, Milivoja Tomića, Slavka Štimca i Dragana Nikolića. Ali, šlager pevača uopšte nije trebalo da igra Gaga, već Ljubiša Samardžić:
– Bio je tada u Umetničkom veću „Centar filma“, ali počeo je da snima dva filma istovremeno. Da kod mene igra danju, a kod Milana Jelića u filmu noću. Ja sam mu rekao – „Pa, kad ćeš da spavaš?“ I onda smo mi ponudili Draganu ulogu, i veoma je pozitivno uticao na atmosferu na snimanju – naveo je Šijan.
Za Beograd starim autobusom firme „Krstić i sin“ kreće grupa raznovrsnih putnika, od kojih svako ima za cilj da što pre tog proleća 1941, uoči nemačkog napada na Jugoslaviju, stigne u prestonicu. I baš taj čuveni autobus nije nastao zarad „Ko to tamo peva“:
– Bio je to „filmski autobus“. Već je tad bio spreman za film Lordana Zafranovića „Okupacija u 26 slika“. Krov se otvarao, čak su imali oko autobusa šine za kretanje filmske kamere – prisetio se reditelj.
Film je većinom sniman u Deliblatskoj peščari, međutim umesto da bude tamo stacionirana čitava ekipa, vraćala bi se svakoga dana u Beograd. Razlog je bio, kako je otkrio sineasta jednostavan – ušteda para:
– Glavni motiv je bio da se uštedi na dnevnicama. Ako svi idemo i vraćamo se, onda se plaća samo pola dnevnice. Nalazili bismo se svakog jutra kod Crkve Svetog Marka i išli u Deliblat, a onda bismo se uveče vraćali. A i glumci bi onda mogli uveče da igraju predstave.
Išijas na vojnoj vežbi
Do čuvenog muzičkog tandema iz filma – braće Krstić koji izvode temu „Za Beograd“ Šijan je došao sasvim slučajno. Tačnije, kolega Zdravko Randić pomogao mu je da pronađe „mlađeg muzikanta“ Nenada Kostića, kasnije vozača Gradskog saobraćajnog preduzeća na liniji 17, dok je starijeg Miodraga reditelj upoznao na vojnoj vežbi:
– On je bio moj drugar sa vojne vežbe u Vrčinu. Bila je neka grozna vojna vežba, zbog koje sam zaradio išijas, jer je kiša padala, a on je tu bio i zabavljao vojsku. I baš mi se dopao, podsećao me je na američke vesterne. I uspem da ga nađem u Vrčinu, a ispostavilo se da se isto preziva kao autor muzike Vojislav Voki Kostić, iako nisu rođaci – ukazao je reditelj.
I dok danas važi za jednu od naših najboljih komedija, na premijernom prikazivanju filma Umetničkom veću u Koštunjaku, kako se seća reditelj, apsolutno niko se nije smejao!
– Bilo je ispunjeno više od pola sale u Avala filmu, i niko se nije nasmejao. Bio sam očajan! Mislio sam – Šta sam ovo napravio? Ali, posle dve decenije sretnem jednu ženu koja je radila u „Centar filmu“, i tad mi je rekla kako joj je „Ko to tamo peva“ omiljeni film, i kako umire od smeha svaki put kad ga gleda. Ja je na to upitam: „Kako, pa bila si na projekciji za Umetničko veće i niko se nije nasmejao za ceo film“. A ona mi kaže – „Pa, bilo me je sramota da se smejem…“ Tada sam shvatio da za takvu vrstu projekcija nije loše dovesti ljude koji se lako smeju!
Film je nagrađivan u Puli, Vrnjačkoj Banji, Nišu. Kanu… I jedan je od naslova u domaćoj kinematografiji koji imaju najviše priznanja, no to Šijanu ni tada, a ni danas nije toliko važno:
– Moja ambicija nije bila da budem festivalski reditelj. Mnogo mi je bitnije što je film prikazan u Los Anđelesu u bioskopu. Taj film je posle duge pauze napravio prodor našeg filma u svet. U to vreme naši filmovi nisu išli u inostranstvo. Na festivale još i nekako, ali da ti se film prikazuje po bioskopima u Parizu, to teško, a u Americi pogotovo. I film je ušao na liste najboljih filmova prikazanih u Americi.
Samo dve godine kasnije Šijan snima novi film – „Maratonci trče počasni krug“. Opet je scenarista isti, ali i veliki broj glumaca kao i u „Ko to tamo peva“. Iako je po istoimenom dramskom tekstu Dušana Kovačevića još od 1973. godine u Ateljeu 212 i režiji Ljubomira Draškića igrana predstava „Maratonci trče počasni krug“, Šijan se prihvatio poduhvata da je donese na veliko platno. Ali, nije to baš „išlo kao po loju“.
Kada su „Maratonci“ stigli na „većanje“ u Umetnički savet, recimo, Vuk Krnjević (pesnik, esejista, kritičar, preminuo 2018. godine, prim.aut) upitao je: „Zašto da se snima film kad već postoji pozorišna predstava“:
– I šta da odgovoriš na to. I kad su se svi ispričali javila se opet neka politikantska figura s rečima – šta će nama taj film. Nisam ništa odgovorio – prisetio se Šijan, objasnivši da je do realizacije filma konačno došlo zahvaljujući bioskopskom uspehu prethodnog ostvarenja „Ko to tamo peva“.
– Predlagali su mi tada da radim veliki film po romanu Pavla Ugrinova, za šta sam bio veoma zainteresovan, međutim, onda su došli Boža Nikolić i Duško Kovačević i nagovorili me da radim „Maratonce“. Ta predstava je godinama bila na repertoaru pozorišta i pravi teatarski hit. Zašto neko ranije u tome nije video film, ne znam… Dušan me je nagovarao da pogledam predstavu, ali ja nisam hteo, samo sam pogledao poslednju trećinu – priznao je reditelj.
Naglasio je koliko mu je u svakom filmu, koji je radio, scenografija, uz scenario i glumce, jedan od najvažnijih elemenata, kao i kostim.
– Time formiraš vizuelni utisak filma. Osećao sam da mi je taj film maksimum, imao sam mnogo bolje uslove. Kada je film prikazivan na Pulskom festivalu, ušao sam u Arenu i bilo je sve krcato, visili su ljudi sa zidina… Jako je dobro prošao, ali su se producenti već tada dosetili. Kad smo radili „Ko to tamo peva“ to je bio period kad su ugovori još uvek bili povoljni po autore. Ako se film pokrije od zarade, dobiješ još jedan honorar. A sa „Maratoncima“ je bilo drugačije. Iako je te godine bio najgledaniji film, mislim da čak treću ratu nisam dobio jer se „nije pokrio od zarade“. Stalna priča naše kinematografije – kroz gorki smeh ispričao je Šijan.
„Da li su grudi prave“
„E, vidiš, ova glumica je počela ovako. Gola u reci. Bez lažnog stida i srama, a sad je najpoznatija zvezda Holivuda – čuvena Hedi Lamar! Najbogatija glumica u svetu filmske umetnosti. Ima dve kuće s bazenima, ima pet automobila ručne izrade, a s dolarima i sa zlatom ne zna šta će. Ali nije se lažno stidela“, poručuje Đenka (Bora Todorović) Kristini (Jelisaveta Sablić) u čuvenoj sceni u filmu.
Govoreći o obnaženoj sceni u ostvarenju, kao omažu Hedi Lamar, Šijan je podsetio u SANU da je američka glumica gajila imidž „glupe holivudske dame“. Kao i da je u autobiografiju uvrstila jedan, kako je istakao, sjajan predlog za sopstveni epitaf: „This is too deep for me“.
– Ja sam u jednom trenutku za ulogu Pantelije (igrao Radislav Lazarević, prim.aut.) u „Maratoncima“ hteo da angažujem Zvonimira Rogoza, veterana glumca iz Zagreba koji je igrao u „Ekstazi“ sa Hedi Lamar. Išao sam u Zagreb da ga vidim, i razgovarao sa njim. Bio je s nekom mladom ženom, od trideset pet godina, iako je on tada imao više od 90. Pričali smo ali smo ipak zaključili da je mnogo star da ga vučem ovde na snimanje. Drugo, imao je lice koje nije bilo dovoljno smešno. Ali, ispričao mi je tada da je, kad je snimao sa Hedi Lamar, pitao glumicu za grudi – da li su prave. A ona se uvredila i rekla mu: „Das ist mein Kapital!“
Sledile su i Šijanove crtice iz stvaranja potonjih filmova „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (kako je skinut s bioskopskog repertoara kad je bila puna sala), preko „Davitelja protiv davitelja“ („pokušaj da se provocira kinematografski establišment, na način da ne radi takozvane velike teme, već apsurdno prezrene teme“), do „Tajne manastirske rakije“. Pride uz pričice Slobodana Šijana o ostvarenjima „Siroti mali hrčki“, „S.O.S. – Spasite naše duše“ koji je odmah posle premijere u Novom Sadu zabranjen, do najnovijeg „Budi Bog s nama“ čije snimanje nastavlja ovih dana…
Bonus video: Lordan Zafranović o novom filmu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar