Život svakog čoveka se završava na isti način. Jedina razlika jesu detalji kako je ko živeo i kako je ko umro, govorio je Ernest Hemingvej. Iako život nije završio "slavno", okončavši ga po svojoj volji hicem iz sačmare, svoj cilj da "stavi na papir sve što je video i doživeo, na najbolji i najjednostavniji način", ostvario je.
I dok će se 2. jula navršiti šest decenija od smrti Ernesta Hemingveja i dalje je, čini se, javnost polarizovana kada je u pitanju slavni američki književnik. Ili ga vole ili mrze. Sredine nema. A tako je bilo i za života Ernesta Hemingveja.
Piščevi poštovaoci rekli bi da niko ne piše tako divno, lako i tečno, a oni koji ga osporavaju uglavnom će ga nazvati sirovinom, rasistom i arogantnim mrziteljem žena. Takvi komentari ponovo su se mogli čuti kada je nedavno okončan trodelni dokumentarni serijal na kanalu PBS, koji su potpisali Ken Brns i Lin Novak. Iako je njegovo ime ponovo bilo u centru pažnje medija, niko, bez obzira na ljudske mane, nije mogao da ospori literarnu vrednost piščevih dela. Podsetimo se, zato, sedam ključnih stvari o slavnom piscu u izboru sajta „Buk rajot“:
Kad život imitira umetnost
„Da bi mogao da pišeš o životu prvo moraš da ga živiš“, reči su američkog književnika kojih se doslovce držao. Hemingvej, rođen 1899. u Ilinoisu, počeo je karijeru kao novinski reporter za „Kanzas siti star“ pre nego što će se zaputiti u Italiju tokom Prvog svetskog rata kako bi radio kao vozač ambulantnih vojnih kola. Ali 1918. biva ranjen i poslat nazad kući, u Ameriku. Čim se oporavio odlazi u Pariz sa prvom suprugom Hedli Ričardson i u francuskoj prestonici počinje da druguje sa Getrudom Stajn, Ezrom Paundom, Džejmsom Džojsom, Skotom Ficdžeraldom, Pablom Pikasom.
Mladalačke avanture spakovao je u svoju prvu knjigu „A sunce izlazi“, dok je vreme provedeno na ratnom frontu opisao u delu „Zbogom oružje“, svom prvom bestseleru. Glavni junak američki bolničar, koji služi u italijanskoj vojci, zaljubljuje se u medicinsku sestru, a na frontu, kao i njegova simpatija, biva ranjen…
Hemingvej, konstantno lutajući Evropom i svetom, u potrazi za novim iskustvima, stiže najpre u Španiju, u kojoj je, između ostalog, bio opčinjen koridom. Ta avantura završila je u knjizi „Smrt u podne“, a ispunio je i želju da lovi životinje u Africi, koja ga je opsedala još od kad je kao klinac čitao Ruzveltove zapise o tome. I jednomesečni safari po Africi, na koji je krenuo sa drugom suprugom Polinom Fajfer, završio je u „Zelenim brdima Afrike“.
A kada 1937. godine biva poslat da kao reporter izveštava za američke medije o Španskom građanskom ratu, upoznaje treću suprugu, spisateljicu Martu Gelhorn. I, opet, piše svoje najpoznatije delo „Za kim zvono zvoni“ (1940) o američkom profesoru španskog jezika koji kao dobrovoljac učestvuje u Španskom građanskom ratu na strani antifašista.
Motiv opet sličan njegovom životu – američkog vojnika, tačnije pukovnika koji poslednje dane života provodi u Veneciji, javlja se i u delu koje je napisao deset godina posle „Zvona“ – „Preko reke i u šumu“. Sam Hemingvej je Gelhornovu ostavio zbog reporterke „Tajma“ Meri Volš, a nju je u Veneciji prevario jer ga je opčinila 19-godišnja Adrijana Ivančić.
To delo su kritičari pokosili i svima u inat za samo osam nedelja piše svoje, u javnosti bar, najvoljenije delo „Starac i more“. Inspirisan najpre svojim silnim dogovštinama i životom na Kubi, roman o kubanskom ribaru iz 1952. koji se bori sa silama prirode zapravo je priča o ljudskoj slabosti, krhkosti, bici za život. Doneće mu Pulicerovu nagradu, ali je i poslednji roman koji je izašao za piščevog života. Samo devet godina kasnije strahovi će prevladati njegovim bićem.
U drugoj polovini pedesetih i početkom šezdesetih paralelno je radio na nekoliko rukopisa. Od svih njih, pet su objavljena posthumno.
Pre nego što će sebi oduzeti život 1961. isto kao i njegov otac Klarens – hicem iz lovačke puške gotovo da je završio svoju „fluidnu autobiografiju“ – „Pokretni praznik“, zapravo skicu o pariskim danima iz dvadesetih, drugovanju sa umetnicima, boemskom životu, teškoćama porodičnog života sa prvom suprugom i sinom zbog nedostatka novca… Objavljena je tri godine nakon piščeve smrti.
Psihička oboljenja
Često se o Hemingveju piše kao o „izmučenoj duši“. Porodične traume, tolika proživljena iskustva, pa i slava, nisu mogle a da ne ostave traga na psihičko stanje pisca. Danas neurolozi tvrde da je književnik patio od traumatske encefalopatije, degenerativne bolesti izazvane povredama. Ta neurološka bolest ispoljavala se u naglim promenama raspoloženja i gubitku pamćenja. A ta bolest, uz depresiju od koje je patio ali i alkohol od koga nikad nije mogao da se okane, „recept“ su bili za propast.
U godinama uoči samoubistva psihički je bio jako loše. Depresiju su lekari, ne uzimajući u obzir njegova druga oboljenja, lečili elektrošokovima, što je samo pogoršalo njegovo mentalno i fizičko stanje.
Kada je ranije, 1954. ovenčan Nobelovom nagradom za književnost u pisanom govoru, dostavljenom članovima Akademije u Stokholmu, poručio je:
„Pisac svakodnevno mora da se suočava sa večnošću ili njenim nedostatkom“.
Čak pet članova Hemingvejevih izvršilo je samoubistvo. Osim Ernesta, život su sebi oduzeli i otac Klarens (kada je piscu bilo 29 godina), sestra Ursula, brat Lester…
„Moju porodicu već pet generacija obeležava samoubistvo, alkoholizam, depresija i bolest. Celog života učim da se nosim s tim i nastojim da prekinem to prokletstvo“, zapisala je 2015. u svojoj autobiografiji glumica Marijel Hemingvej, piščeva unuka.
Muškost i androginija
Dok nije navršio pet godina, Ernest Hemingvej i njegova godinu dana starija sestra Marselin podizani su i odgajani kao da su blizanci. Na porodičnim fotografijama nose istovetnu odeću, iako su različitog pola, imaju istu frizuru – ispod lonca, a oboma su im jednako zanimljivi bili zabavljanje sa setovima za čaj ili „muškim“ igračkama, poput plastičnog pištolja.
I od tih dečačkih dana, kada nije imao nikakav problem da se oblači poput devojčice (u haljinice koje mu je davala majka), i sasvim jasnog pokazivanja ranjive, nežnije strane, kasnije će postati oličenje „muškarčine“, mačizma.
A da je mačo muškarac voleo je da iskaže na „tradicionalan“ način – oružjem, lovom na divljač i ponosnim pokazivanjem svojih „trofejnih ulova“, potom boksovanjem, ribolovom i pecanjem najvećih ala, učešćem u trci bikova u Pamploni, besomučnim opijanjima, osvajanjem žena…
Međutim, u jednom periodu života, kada je bio oženjen poslednjom, četvrtom suprugom Meri Volš, njih dvoje su imali neobičan ritual – da s vremena na vreme zamene „rodne uloge“. Meri bi skratila kosu, napravivši dečačku frizuru i izblajhavši je, a onda bi je i pisac izblajhao.
Uostalom, koliko god da se pravio gotovo celoga života da je „alfa mužjak“, posthumno objavljeno delo „Rajski vrt“ tematizuje androgine seksualne eksperimente mladog bračnog para s naglaskom na zameni rodnih uloga. I baš to delo kao da je potpuno podrilo njegov status tradicionalne, patrijarhalne „muškarčine“.
Žene, supruge, ljubavnice…
„Uvek možeš da pišeš, ako ti ljudi ne smetaju. Ali, ipak se najbolje piše kada si zaljubljen“, govorio je književnik. A bio je zaljubljen ili su ga seksualno privukle žene onoliko puta…
Ernest Hemingvej se ženio čak četiri puta. I svaku suprugu je varao sa još ko zna koliko žena. I pre nego što bi se razveo, već je bio u vezi sa damom koja će mu biti buduća supruga. A i ljubavnica je bilo nebrojeno. Sa prvom suprugom Hedli Ričardson, samo dve godine nakon venčanja, 1923. dobio je sina Džeka.
Nije prošlo ni godinu dana kako je oženio ljubavnicu Polinu Fajfer i 1928. postao je otac još jednog sina, Patrika, a tri godine kasnije i jedinog ženskog deteta Glorije.
Svaka od žena dobila je po jednu knjigu kao posvetu. Hedli, prvoj supruzi namenio je „A sunce izlazi“, Polini je posvetio „Smrt popodne“, Marti je „poklonio“ roman „Za kim zvono zvoni“, a Meri „Preko reke i u šumu“.
Hemingvejev kolega i prijatelj iz pariskih dana Frensis Skot Ficdžerald šalio se svojevremeno da je pisac želeo da ima suprugu “za svaku knjigu koju napiše”.
Gospodar nadimaka
Ako je, osim pisaće mašine, čamaca, lova, žena, pića, oružja, Hemingvej nešto voleo, onda su to bili nadimci.
O tome najbolje svedoče posthumno objavljene kolekcije pisama književnika. Svoja pisma potpisivao je kao Erni, Hem, Hemingstajn, kao i njegovim najpoznatijim nadimkom – Papa. Deci je tepao: Bambi, Điđi… Nije voleo samo sebi, deci, prijateljima da nadene „pseudonime“, već je tepao i svojim čamcima, pa čak i kućama. Za Hemingveja su to bila ljudska bića…
Prevario smrt više puta
Kuriozitet vezan za Ernesta Hemingveja jeste da je za života imao uvid u svoje novinske „In memoriam“ tekstove. Jer, uspeo je da prevari smrt dva dana zaredom, u dve avionske nesreće.
Kada je sa suprugom Meri bio na safariju u Africi 1954, krenuli su u avionski obilazak Konga, koji je tada još uvek bio pod kapom Belgije. Međutim, avion u kome su bili udario je u trafo stanicu i srušio se. U nesreći Ernest je zadobio tešku povredu glave, a Meri je polomila dva rebra. Već sledećeg dana, kada su se avionom zaputili po neophodnu medicinsku pomoć, letilica se zapalila prilikom poletanja. Oboje su, na sreću, ostali živi, a Hemingvej je, osim još jedne kontuzije, zadobio teške opekotine.
A onda se desio i požar u kampu u kome je bio u Africi i „koštao“ ga je ponovo opekotina drugog stepena.
Naravno, preživeo je i ranjavanje u Prvom svetskom ratu, kontuzije i fraktura lobanje i pre Afrike, rak kože, malariju, hepatitis…
Ali, „prigrlio“ je smrt, po sopstvenoj želji 2. jula 1961. u 61. godini života u svojoj kući u Ajdahu.
Nasleđe kao brend
Hemingvejevo ime, od smrti, garant je za pažnju javnosti, ali i zaradu. Sve što nosi piščevo ime atrakcija je za čitaoce, turiste, konzumente. Otuda i ne čudi da su u decenijama za nama, osim posthumnih dela i bezbroj reizdanja njegovih dela, knjiga o njemu, filmova, TV emisija, pokretane kolekcije naočara sa imenom Ernesta Hemingveja, nameštaja, a naravno i alkohola. I to ruma.
Na Floridi se čak organizuju i takmičenja dvojnika pisca, pa se krajem jula, kada se obeležava književnikov rođendan (21. jul), u Ki Vest sjati „more“ starih, bradatih muškaraca sa željom da baš oni budu po liku proglašeni najsličnijim Ernestu Hemingveju.
Danas postoje Hemingvejevi muzeji u brojnim mestima, od kolibe na jezeru Valun u Mičigenu, gde je sa porodicom često boravio, preko kuće u Kečamu, gde je rođen, do Ki Vesta na Floridi, gde je dugo živeo. Takođe, muzej je i njegov nekadašnji dom u Havani.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare