„Napustila sam Beverli Hils i sada živim na selu u Srbiji. Prešla sam u pravoslavlje i ovde kod vas postoji nešto što u Americi ne postoji“

Iris je rođena u Sjedinjenim Američkim Državama, a pre dolaska u Srbiju živela je u Los Anđelesu i Dalasu. Bila je naviknuta na užurbani ritam, velike udaljenosti, gužvu i sredinu u kojoj je sjaj poznatih ličnosti bio deo svakodnevice. Nakon što je upoznala supruga iz Srbije, njen život dobio je sasvim drugačiji pravac.

Sa njim, njegovim sinom i svojom majkom preselila se u Srbiju. Danas živi u jednom selu u Sremu, u Vojvodini, u blizini Erdevika i Sremske Mitrovice. Umesto gradskog asfalta i života podređenog obavezama, okružena je baštom, životinjama, komšijama i poslovima koji prate smenu godišnjih doba.

Od gradskog sjaja do rada u bašti

Život na selu, kako ga Iris opisuje, nema mnogo veze sa idealizovanim prizorima koji se često mogu videti na društvenim mrežama. Iza domaćih proizvoda, zelenih bašta i životinja u dvorištu stoji mnogo fizičkog rada.

„Zabava u bašti“ u njenom novom životu nije glamurozno okupljanje, već zajednički posao sa komšijama, uz kafu, razgovor i smeh. Sade se paradajz, luk, lubenice, dinje i suncokret, uređuje se zemlja i vodi računa o životinjama.

Porodica uzgaja koze i ovce, a pojedinim životinjama dali su imena poznatih muzičkih zvezda, među kojima su Vitni Hjuston i Marvin Gej. Taj detalj unosi humor u svakodnevicu koja je istovremeno lepa i zahtevna.

Briga o životinjama, održavanje imanja i priprema hrane traže vreme, snagu i disciplinu. Iris ne pokušava da selo predstavi kao romantično mesto bez problema. Govori i o poslovima koji joj u početku nisu bili laki, poput klanja i obrade pilića, ali smatra da joj je takav život omogućio da jasnije razume odakle hrana dolazi i koliko je truda potrebno da bi se proizvela.

Za nju je upravo mogućnost da porodica uzgaja sopstveno povrće i deo hrane postala jedan od najvećih luksuza.

U Los Anđelesu, kaže, hrana je često delovala potpuno odvojeno od zemlje, prirode i godišnjih doba. Na selu je njen nastanak vidljiv od prvog semena do trenutka kada stigne na sto.

Komšije koje postaju deo porodice

Jedna od najvećih razlika između života u Americi i Srbiji za Iris je odnos među ljudima.

U srpskom selu svi se poznaju, a komšije nisu samo osobe koje žive u kućama u blizini. One učestvuju u svakodnevnom životu, priskaču u pomoć, dele iskustva i prenose znanje. Takva povezanost bila joj je neobična nakon života u američkim gradovima, gde ljudi ponekad godinama ne upoznaju ni prve susede.

Posebno joj je važno kupovanje na lokalnim pijacama. Umesto velikih trgovačkih lanaca, bira male proizvođače i prodavce koje može lično da upozna. Na taj način, kako kaže, novac ostaje u zajednici, dok ona kroz razgovore sa ljudima saznaje više o srpskoj istoriji, hrani i običajima.

Pijaca za nju nije samo mesto kupovine. To je prostor susreta, razmene priča i učenja o zemlji u kojoj je odlučila da živi.

Takav osećaj zajedništva promenio je i njeno razumevanje porodice. Dok je odrastala u Kaliforniji, članovi njene šire porodice živeli su relativno blizu, ali među njima nije uvek postojala stvarna bliskost. U Srbiji je otkrila sredinu u kojoj se porodični i komšijski odnosi mnogo više prepliću.

Srpski jezik kao svakodnevni izazov

Prilagođavanje novoj zemlji nije bilo jednostavno, a jedna od najvećih prepreka bio je srpski jezik.

Gramatika joj je u početku delovala gotovo nesavladivo. Ipak, nije odustala. Najvažnije reči i izraze učila je kroz svakodnevne situacije, razgovore sa komšijama, odlazak na pijacu i obavljanje poslova po selu.

U učenju joj pomaže i knjiga „Kod nas se kaže“, zbirka domaćih izreka i izraza. Iris je shvatila da se jezik ne može upoznati samo pamćenjem reči, već i razumevanjem načina na koji ljudi razmišljaju, šale se i prenose životno iskustvo.

Iako još ne govori bez greške, rado razgovara sa meštanima. Nepravilni padeži i ograničen rečnik ne sprečavaju je da uspostavi kontakt, jer su, kako je primetila, ljudi uglavnom strpljivi i spremni da joj pomognu.

Pravoslavlje joj je produbilo osećaj pripadnosti

Važan deo njenog približavanja Srbiji predstavljala je i pravoslavna vera. Iris je primila pravoslavlje, a krštenje je za nju imalo mnogo širi značaj od formalne promene verske pripadnosti.

U crkvenim obredima pronašla je ozbiljnost, emociju i osećaj kontinuiteta koji ranije nije doživela na isti način. Paljenje sveća, molitva i prisustvovanje liturgiji povezali su je sa tradicijom porodice njenog supruga, ali i sa kulturom zemlje u kojoj je započela novi život.

Pravoslavlje joj je, kako objašnjava, pomoglo da Srbiju više ne posmatra samo kao zemlju u koju se doselila. Počela je da je doživljava kao svoj dom.

Seoski život nije uvek idiličan

Iako govori sa mnogo ljubavi o životu u Srbiji, Iris ne skriva njegove teže strane.

Zime su joj posebno naporne. Kada nestane zelenila, prestanu radovi u bašti i dani postanu kratki, selo može delovati pusto i izolovano. Posle praznika nastupa period u kojem priroda miruje, a svakodnevica postaje znatno sporija.

Kako bi ostali aktivni, ona i suprug šetaju kroz selo i trude se da dnevno naprave oko 10.000 koraka.

Po dolasku u Srbiju suočila se i sa povećanjem telesne težine. Domaći hleb, džemovi, meso i obilni obroci bili su ukusni, ali i kalorični. Morala je da pronađe ravnotežu između uživanja u domaćoj kuhinji i brige o zdravlju.

Ipak, čak i u danima kada ima mnogo posla ili kada joj nedostaje gradska dinamika, Iris kaže da ne žali zbog svoje odluke.

U Srbiji se oseća bezbedno

Kao crnkinja iz Amerike, pre preseljenja nije mogla da zna kako će biti prihvaćena u malom srpskom mestu. Međutim, navodi da u svakodnevnom životu nije doživela rasizam i da se među ljudima oseća prihvaćeno i sigurno.

Takvo iskustvo za nju ima poseban značaj. Kaže da bi, uprkos tome što je odrasla u SAD, osećala veću neizvesnost kada bi sa porodicom birala život u pojedinim ruralnim delovima Amerike.

U Srbiji je pronašla bezbednost koju danas smatra jednim od najvažnijih kvaliteta života. Dok su vesti o oružanom nasilju i nesigurnosti bile deo njenog američkog iskustva, u srpskom selu može da se usredsredi na porodicu, svakodnevne obaveze i odnose sa ljudima.

Porodični život između dve kulture

Njen dom danas spaja američke i srpske navike. Sa njima živi i njena majka, čiji odnos sa srpskom porodicom donosi mnogo živopisnih trenutaka.

Razlike u karakteru i običajima ponekad izazivaju nesporazume, ali su deo porodične dinamike ispunjene privrženošću. Zajedničke kafe, kupovine i razgovori pokazali su da bliskost ne zavisi od toga da li ljudi govore istim jezikom ili su odrasli u istoj kulturi.

Iris i njen suprug nastoje da njegovom sinu prenesu radne navike i odgovornost prema novcu. Džeparac ne dobija automatski, već ga zarađuje obavljanjem kućnih poslova i vežbanjem pevanja. U tome se spajaju savremeni pristup roditeljstvu i vrednosti koje se tradicionalno povezuju sa životom na selu.

„Ovde mogu da budem ono što jesam“

Jedna od najvažnijih promena za Iris nije vidljiva u bašti, kući ili dvorištu, već u načinu na koji doživljava sebe.

U velikim gradovima osećala je pritisak da izgleda na određeni način i da održava sliku uspešnog i uređenog života. Na selu joj ne smeta da radi u staroj ili isprljanoj odeći, jer više nema potrebu da ostavlja utisak na ljude koje ne poznaje.

Takva jednostavnost za nju nije odricanje, već sloboda.

Iris ne tvrdi da je život u Srbiji savršen. Svesna je kulturnih razlika, jezičkih prepreka, fizičkog rada i povremenih neprijatnih komentara na internetu. Ipak, ništa od toga nije promenilo njen osećaj da je donela ispravnu odluku.

Uz osmeh za sebe kaže da je „Srpskinja i u životu i u smrti“. Iza te šaljive rečenice nalazi se ozbiljno osećanje pripadnosti mestu koje joj nije bilo dato rođenjem, već ga je izabrala.

Od Los Anđelesa do sela u Sremu, njen put nije bio samo preseljenje sa jednog kontinenta na drugi. Bio je to prelazak iz života obeleženog brzinom, anonimnošću i spoljašnjim sjajem u svakodnevicu zasnovanu na radu, veri, porodici i međusobnoj povezanosti.

Za Iris dom više nije samo tačka na mapi. To je mesto na kojem se oseća mirno, prihvaćeno i dovoljno slobodno da živi bez pretvaranja.