Da se Verner Fontijus, činovnik iz Službe za strance u Hajdelbergu, slepo pridržavao propisa i nije 1998. produžio dozvolu za boravak mladiću koji je sa roditeljima šest godina ranije izbegao iz Višegrada i sklonio se tu od rata u Bosni, Saša Stanišić bi verovatno postao pisac, ali sigurno ne i književni fenomen u Nemačkoj. A autor romana "Porijeklo", nagrađenog jednim od najznačajnih književnih priznanja u Nemačkoj, u kom govori o svom rodnom gradu, precima, svom prilagođavanju i sazrevanju u novoj zemlji, uz druge ličnosti iz svog okruženja spominje i njega.
„Ovako stvari stoje: zemlja u kojoj sam rođen više ne postoji. Dok je još postojala, smatrao sam se Jugoslavenom. Kao i moji roditelji, koji su potjecali iz srpske (otac), odnosno bosanske muslimanske obitelji (majka). Bio sam dijete multietničke države, plod i očitovanje dvoje ljudi koji su se voljeli i koje je jugoslavenski melting pot oslobodio okova različitih vjera i porijekla“, piše već na početku (polu)autobiografskog romana „Porijeklo“ Saša Stanišić, za koji je 2019. godine osvojio Nemačku književnu nagradu, jedno od najznačajnijih priznanja u toj zemlji, objavljenom nedavno i na našem jeziku (Booka, prevod Ande Bukvić Pažin).
Nije to prva nagrada Stanišiću. Već za svoj prvi roman, „Kako vojnik popravlja gramofon“ (2006), dobio je brojna priznanja, a knjiga je od tada prevedena na 30 jezika. Između ostalih i na naš, jezik njegovih roditelja. Stanišić je i roman „Porijeklo“, u kom piše o Višegradu, svojoj baki, precima sa očeve i majčine strane, o roditeljima i svom sazrevanju u izbeglištvu u Nemačkoj, sve do književne afirmacije, pa i svom detetu, napisao na nemačkom. („Pio sam vodu sa prađedovog bunara i pišem o tome na nemačkom“, navodi u jednom trenutku u romanu.)
„Rat je porijeklo. To je nama bio: majka i ja pobjegli smo preko Srbije, Mađarske i Hvatske u Njemačku. U Hajdelberg smo stigli 24. avgusta 1992. Otac nas je prebacio preko granice sa Srbijom i vratio se u Višegrad, da bude uz svoju majku. Pridružio nam se nakon pola godine i sa sobom donio smeđi kofer, nesanicu i ožiljak na bedru. Za porijeklo ožiljka do danas nisam pitao. Kad si izbjeglica, s Balkana, i ne govoriš jezik, to su tvoje jedine kvalifikacije i reference. Majka je s diplomom iz političkih nauka završila u praonici. Pet i pol godina hvatala je vrele peškire. Otac, diplomirani ekonomist, završio je na baušteli“, opisuje pisac kako se četrnaestogodišnji Saša našao u Hajdelbergu.
Njegova priča potom liči na mnoge izbegličke biografije. Govori u svom romanu Stanišić o sazrevanju u zemlji gde tek uči prve reči na jeziku ljudi koji tamo žive, kako domaće zadatke radi na podu, uz glasove u sobi gde nema privatnosti, o druženjima na parkingu gde se okupljaju mladi slični njemu…
„Hajdelberg je bio bijeg, pa sve ispočetka, bili su problemi, pa pubertet, prva policijska kontrola i prva ljubav, namještaj sa glomaznog otpada i studij. Bila je i prkosna samosvijest koja je vikala: Zato što mogu“, piše autor romana.
Međutim, u tome „zato što mogu“ leži i razlika. U trenutku kada maturira, njegovi roditelji već znaju da će biti deportovani i odlučuju se da život nastave u Americi. Stanišić se odlučuje za studije slavistike („razlog je bio da sam htio čitati Ruse u originalu“) i književnosti u Nemačkoj. Tu odlučujuću ulogu, pričao je pisac u mnogim intervjuima kasnije, igra taj službenik Verner Fontijus.
Stanišić je diplomirao na Nemačkom fakultetu za književno stvaralaštvo u Lajpcigu 2006. Iste godine debitovao je romanom „Kako vojnik popravlja gramofon“. U tom romanu Aleksandar, maštoviti dečak sa darom da priča priče, odrasta u Višegradu i nakon što rat stigne i u njegov grad, njegova porodica odlazi u izbeglištvo u Zapadnu Evropu. „Komičan, potresan, divno napisan roman“, pisao je o Stanišićevom prvencu američki „Sijetl tajms“. „Čudesno maštovit i upečatljiv roman“, ocenili su kritičari britanskog „Gardijana“…
Osim što mu je doneo književnu slavu, Stanišiću je dar za pričanje priča, reklo bi se, popravio i okolnosti u kojima je živeo.
„Kako god: kad čak ni kod razgledavanja dvadesetog stana ne uđete u uži izbor onda od Saša postane Sascha. Doduše, u početku ni to nije funkcioniralo, ali tada je barem profesija bila problem. (‘U našoj kući žive samo liječnici, odvjetnici i arhitekti. I jedan klasični filolog, njega nikako da se riješimo.’) Onda sam dobio književnu nagradu, i pola godine činilo se da stvarno dobro zarađujem. Odjedanput ni ime ni zanimanje nisu smetali“, zapaža u „Porijeklu“.
Usledili su potom roman „Pred svetkovinu“ (2014) za koji je osvojio nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu, dve godine kasnije objavio je zbirku priča „Klopkari“, a potom i „Porijeklo“. Kritika o njemu piše hvalospeve. „On je bez daljeg jedan od naših najboljih pripovedača“, zapisao je kritičar „Velta“ Rihard Kemerlings. Tomas Humič u magazinu „Rolingstoun“ piše: „Saša Stanišić je pesnik i revolucionar, i u jeziku je pronašao svoju pravu domovinu“.
Posle prestižne književne nagrade za „Porijeklo“, novinari „Dojče velea“ zabeležili su da je „ovaj pisac rođen u Višegradu tako zacementiran kao relativno nova zvezda književne scene“. A pišu i da je na dodeli te nagrade kritikovao dodelu Nobelove nagrade Peteru Handkeu.
„Imao sam sreće da pobegnem od onoga što Handke ne opisuje u svojim tekstovima“, rekao je tada Stanišić.
Pa iako u svojim knjigama ima dosta autobiografskog, Stanišić će tome dati sekundarni značaj u odnosu na ono kako piše. Svejedno mu je da li ga zovu bosanskim ili nemačkim piscem, rekao je u intervjuu „Aldžaziri“ pre nekoliko godina, sve dok se kritika veže i za estetske kategorije.
„Porijeklo je konstrukt, kako god okreneš! Neki kostim koji ti navuku, i nosiš ga vječno. Kao takav, prokletstvo! Ili, uz malo sreće, kapital koji nije odraz nikakva talenta, ali daje ti prednosti i privilegije“, zapisao je na jednom mestu u romanu iz 2019.
U „Porijeklu“ piše i o Fontijusu, danas penzioneru. A Fontijus, koga su takođe novinari „Zidojče cajtunga“ intervjuisali kada je Stanišić nagrađen za taj roman, ispričao je da je sa Stanišićem ponovo uspostavio kontakt 2016. godine, kada mu je „ovaj sada slavni pisac, koji nije bogzna kakav ljubitelj vina“ poslao mejl sa pitanjem da li bi preuzeo 111 flaša rizlinga koje su mu stigle zajedno sa književnom nagradom. Na pitanje da li je tada znao ko je Stanišić, Fontijus je odgovorio potvrdno.
„Naravno da sam znao. Godinama sam u novinama pratio njegovu karijeru. Jednom se čak pojavio na predstavljanju knjige u mom rodnom mestu, ali sam ja bio na odmoru. Pre pola godine je ponovo došao na prezentaciju, ali su ulaznice, nažalost, bile rasprodate“, rekao je Fontijus.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar