Najluđa jugoslovenska biografija: Od Mlade Bosne do njuejdža

Kultura 16. mar. 202120:38 > 21:39
Podeli:
Foto: Arhiva

Čitajući "Vidovnjake" Gvida van Hengela zapitao sam se da li autor smatra Dimitrija Mitrinovića za ozbiljnog mislioca ili misli da je on možda šarlatan, guru i prevarant, rekao je reditelj Goran Marković o knjizi holandskog istoričara u kojoj je centralna figura nekadašnji "mladobosanac", prijatelj Vasilija Kandinskog, psihoanalitičara Alfreda Adlera i mnogih drugih značajnih ličnosti iz prve polovine 20. veka, viđeni intelektualac u Velikoj Britaniji, interpretator i promoter umetnosti Ivana Meštrovića, učitelj Nikolaja Velimirovića, zagovornik ideje jugoslovenstva, kosmopolita, ezoterik, mistik, autor kolumni u časopisu "Nju ejdž"...

Holandski istoričar i pisac Gvido van Hengel se, nakon svoje knjige „Dani Gavrlila Principa“ (2014), upustio u istraživanje života i dela „mladobosanca“ Dimitrija Mitrinovića (1887-1953), a priča ga je odvela u manje ili više tajne klubove različitih evropskih mislilaca, koje je jugoslovenski pesnik, filozof i mistik osnivao i vodio u Velikoj Britaniji i širom Evrope. Kao trojicu ključnih „vidovnjaka“, odnosno vizionara novog društva iz perioda oko Prvog svetskog rata, on u svojoj studiji „Vidovnjaci“, nedavno objavljenoj kod nas uz izdanju beogradske izdavačke kuće „Klio“, pored holandskog psihijatra, pisca i aktiviste Frederika van Edena i nemačkog filozofa i ezoteričara Eriha Gutkinda, prepoznaje upravo Mitrinovića.

„Gutkind je, zajedno sa Van Edenom, osnovao neku grupu koja je tražila rešenja za prevladavanje kulturnih sukoba u Prvom svetskom ratu i družio se sa nekim tipom iz Mostara, Dimitrijem Mitrinovićem. Dosta ljudi u Srbiji zna ponešto o Mitrinoviću, jer je on bio povezan sa ‘Mladom Bosnom’, ali ne znaju da je počeo novi život u Londonu u vreme početka Prvog svetskog rata. Tamo je kao neka vrsta proroka osnivao klubove za umetnike, filozofe, ezoterične mislioce, tragajući za novim smislom u Evropi… Njih trojica zajedno, dakle, formiraju mozaik, jedan mali krug u velikoj Evropi“, priča Van Hengel, predstavljajući svoju studiju.

Foto: Promo

Inspiraciju za naslov studije holandski istoričar našao je kod Vasilija Kandinskog, velikog ruskog slikara i osnivača avangardne grupe „Plavi jahač“ u Nemačkoj, sa kojim se Mitrinović družio u Minhenu još 1913. godine.

„Mitrinović je te godine otputovao sa Balkana, stigao u Minhen i pokucao na vrata Kandinskog. Veliki umetnik iz Rusije i mladi student iz BiH su se našli, družili se, pričali su o religiji, književnosti, umetnosti. To mi je bilo interesantno jer je Kandinski rekao da su baš godine godine za vidovnjake, za ljude koji vide mnogo više od realnosti, i u to doba se rađao neki novi svet, bilo je to doba novog buđenja Evrope i novog tipa čoveka. To je i osnova moje knjige, to vreme vizionara, vidovnjaka za vreme Prvog svetskog rata“, navodi autor, dodajući da su, pošto su se sa stvari menjale brzo, ljudi „morali da se angažuju za neki bolji, lepši svet“, a da su, sa druge strane, bili „zbunjeni ambivalentnošću modernog urbanog života“.

„Jedan put vodio je kataklizmi 20. veka, totalitarizmu, fašizmu, nacizmu, a drugi put vodio je ka modernoj, avangardnoj umetnosti. A tada su oni još bili na raskrsnici i to mi je bilo jako interesantno. Mislim da smo i danas na raskrsnici i da smo zbunjeni zbog dvosmislenosti u našem veku“, navodi istoričar.

Van Hengel se uključio sinoć onlajn u razgovor o knjizi u Kolarčevoj zadužbini, u kom su učestvovali režiser Goran Marković, profesori Slobodan Marković sa Fakulteta političkih nauka i Nemanja Radulović sa Filološkog fakulteta, kao i prevoditeljke „Vidovnjaka“ Jelica Novaković Lopušina, Mila Vojnović i njihov zagrebački kolega Radovan Lučić Lutz, s obzirom na to da je knjiga objavljena paralelno na srpskom i hrvatskom, odnosno na, kako se to takođe kaže, istočnoj i zapadnoj varijanti istog jezika.

Predstavljanje „Vidovnjaka“ u Kolarčevoj zadužbini: Maja Vojnović, dr Jelica Novaković Lopušina i Goran Marković Foto: Printscreen/YouTube/Clio Beograd

Mitrinović, rođen u srpskoj porodici u Donjem Poplatu kod Mostara, kao student je formulisao programe „Mlade Bosne“, u Sarajevu je uređivao „Bosansku vilu“, a potom je studirao istoriju umetnosti u Minhenu, a kasnije uz istoriju umetnosti i filozofiju u Rimu, Madridu, Parizu i Tibingenu, prevodio je vede i Vergilij… Od početka Prvog svetskog rata radio je u srpskoj misiji u Londonu, u vreme kada su radovi Ivana Meštrovića, uključujući i model njegovog „Vidovdanskog hrama“, predstavljeni na izložbi u Muzeju Viktorije i Alberta. Mitrinović je, kao viđena ličnost u od samih početaka bio promoter i interpretator Meštrovićeve umetnosti, u Londonu je bio i neka vrsta učitelja Nikolaju Velimiroviću, a osnivač je i više grupa i kružoka, među kojima su i Adlerovo društvo, kao i neka tajna društva, posvećena izučavanju ezoterije i okultizma. U želji da uspostavi svesvetski pokret okrenut budućnosti, dopisivao se sa različitim misliocima i umetnicima svog vremena, od Maksima Gorkog do Martina Bubera, od Anrija Bergsona do H. G. Velsa, od Pikasa ili Džordža Bernarda Šoa do Knuta Hamsuna…

Emigma: Dimitrije Mitrinović Foto: Arhiva

Mitrinović je kao neka vrsta gurua, pod uticajem filozofa i psihoanalitičara svog doba, ali i antropozofije i teozofije Gurđijeva i Štajnera, pisao i kolumne za „Njuejdž“ u isto vreme kada i Ezra Paund, u kojima, kako su navodili savremenici, „nije gledao samo nekoliko godina unapred, kao Šo ili Vels, nego nekoliko milenijuma u budućnost“. Pored toga, pisao je i za „Nju Atlantis“, „Nju Albion“ i brojne druge magazine i publikacije. Njegovi spisi čuvaju se u arhivi na Univerzitetu Bredford, i nisu do kraja istraženi.

Goran Marković: Da li je Mitrinović filozof ili šarlatan?

– Imao sam apsolutno površnu ideju ko je bio Dimitrije Mitrinović. Nisam zapravo znao ništa o tome, tako da sam upoznao čoveka. I odmah imam pitanje za autora: da li smatra Mitrinovića za ozbiljnog mislioca, ili je to možda šarlatan, guru, prevarant, pošto je lepo u knjizi izveden pristup tim svim ličnostima. Prema Mitrinoviću je povremeno skoro ironičan, bar povremeno. Odjednom stičemo vrlo plastične utiske o tim ljudima. Iz knjige saznajemo da je Mitrinović imao ozbiljne kontakte, sa ozbiljnim ljudima, sa psihijatrima svetskog glasa, sa ostalim intelektualcima, i pretpostavljam da nije bio običan prevarant i običan sejač iluzija, nego je imao neke kvalitete – rekao je Marković.

Goran Marković Foto: Printscreen/YouTube/Clio Beograd

Režiser je naveo da ga je u knjizi impresioniralo i to što je autor uspeo da plastično prikaže kako se „plemenite ideje i zajednički planovi i projekti pretvaraju u nešto što je suprotnost toga, ljudi se razilaze, napuštaju svoje ideale“, poredeći to sa Korčulanskom filozofskom školom u Jugoslaviji, navodeći kao primer razlaz Dragoljuba Mićunovića, osnivača Demokratske stranke i Mihajla Markovića, ideologa Miloševićevog režima. A treća stvar koja ga je privukla je „ideja paralelnog srpskog i hrvatskog prevoda“, jer je to „veoma lepa ideja u smislu da možemo da pratimo sličnosti i razlike dva jezika“, nazivajući prevod knjige „udžbenikom odnosa srpskog i hrvatskog jezika“.

– Da li je Mitrinović šarlatan ili ozbiljan filozof? Nisam siguran. Ova knjiga i nije istorija ideja, nego istorija intelektualca. Na nizozemskom jeziku između ta dva je razlika u samo jednom slovu. Knjiga „Vidovnjaci“, kako sam napisao i u uvodu, bavi se duhovnim vođstvom na razmeđu ideologija 20. veka, a na tom razmeđu nije lako napraviti izbor, pogotovo ako si obdaren harizmom i ako ljudi veoma ozbiljno shvataju tvoje reči. Zbog toga Van Eden, Gutkind i Mitrinović neprekidno balansiraju između prevare i mašte, foliranja i nadahnuća, spasavanja čovečanstva i pomaganja bar jednom bližnjem svom. U tom smislu nije mi bilo ni važno da li je Mitrinović važan filozof ili nije, zato što je suština u susretu sa drugim intelektualcima i tome šta se prenosi iz kulture u kulturu, značajniji je taj njegov susret sa drugim intelektualcima po Evropi. Bio sam jako ironičan, ne samo prema Mitrinoviću, i Gutkind i Van Eden su mi se činili kao šarlatani, ali nakon što sam objavio knjigu u Holandiji dobio sam dosta pisama od čitalaca koji su bili malo ljuti na mene zbog toga, pa sam se potom više bavio time i čini mi se da je srpsko-hrvatsko izdanje ozbiljnije i manje ironično nego holandsko, jer sam više naučio nakon što sam objavio knjigu 2018. godine – naveo je Van Hengel, na tečnom srpsko-hrvatskom jeziku, dodajući da ga je naučio jer je živeo u Srbiji i BiH, a da je radio u Hrvatskoj.

Gvido van Hengel Foto: Printscreen/YouTube/Clio Beograd

On kao utopiju posmatra mogućnost da ljudi različitih shvatanja mogu da žive zajedno i uvažavaju jedni druge i fascinantno mu je kako oni mogu iz međusobnih konflikta mogu da nauče nešto zajedno i to prihvatanje drugih stavova i gradnje zajedničkih ideja smatra ključnom idejom „vidovnjaka“ i svojim motivom za knjigu.

Tumač Meštrovića, učitelj Nikolaja Velimirovića i pacifista

Profesor Slobodan Marković, istoričar i filozof, kaže da je teško odgovoriti na to da li je Mitrinović šarlatan ili filozof, skrećući pažnju na to da su „Mitrinovićevi spisi sačuvani na čudan način“.

– Imamo Mitrinovića kao pripadnika „Mlade Bosne“ i te njegove tekstove do početka Prvog svetskog rata. Kad je u pitanju njegov mnogo duži britanski period, imamo nekoliko tekstova koje je objavio sam Mitrinović, a sve drugo su nekakve beleške koje su sakupljali njegove učenice i učenici, objavljivali ih i pripisivali njemu. Nismo sigurni koliko su sva ta njegova učenja verno i potpuno preneta. Možemo da pratimo samo njegove novinske tekstove, a ni tu nismo sigurni, recimo u tekstovima u „Nju ejdžu“ da li ih je napisao sve on. Problemom kritičke analize njegovih tekstova, koji nije mali, niko do sada se nije ozbiljno suočio. Pristup koji je zauzeo Van Hengel je nešto što je realno moguće. On je analizirao istoriju jednog intelektualca pre svega preko njegovog arhiva sačuvanog u Bredfordu, a ovaj drugi je teže uraditi, on je donekle i nesavladiv – kaže Marković.

Profesor veliku vrednost knjige vidi u tome što je autor prikazao ne samo istorijat kružoka koje je Mitrinović osnivao i u kojima se kretao („Forte“, „Plavi jahač“, grupa oko časopisa „Njuejdž“, Adlerovo društvo i grupa „Nova Evropa“), „nego i njihovu unutrašnju dinamiku, sukobe i previranja, razočarenja koja je doneo rat, a onda kako su ti ratni sukobi, previranja i moralna posrnuća i identifikacija prethodnih univerzalista, kosmopolita, tokom samog Velikog rata sa sitnim nacionalnim ciljevima nacionalnih država ostavili jedno vrlo teško nasleđe svima njima i kako su obeležili i nemogućnost ovih pokreta da nastave, da se ponovo sastanu i učine nešto smisaono u periodu između dva svetska rata“.

Profesor Slobodan Marković Foto: Printscreen/YouTube/Clio Beograd

Marković ističe i Mitrinovićev pacifizam.

– Posebno bih istakao njegov pacifizam, jer on dolazi u jednu koloniju, praktično je preteča, srpske, jugoslovenske u Londonu tokom Prvog svetskog rata, koja je tamo na finansijama srpske vlade i cilj joj je da promoviše ratne ciljeve srpske vlade i određene planove Jugoslovenskog odbora. Mitrinović se povlači iz svega toga, on je gotovo nevidljiv tokom rata, usredsredio se, ne slučajno, na promociju Meštrovićeve umetnosti, a tokom rata je pacifista. Za njega i srpski poslanik beleži u dnevniku da se sastaje sa nekakvim pacifistima, pod sumnjom šta on sve sa njima radi pred kraj rata. U trenutku kada se Srbi u britanskoj javnom mnjenju uzimaju kao etalon ratničkog naroda, koji se žrtvuje i treba da služi za primer onim Britancima koji se suprotstavljaju ratu, u Londonu živi jedan čovek iz tog naroda, a pacifista je. U tome je izuzetnost slučaja Dimitrija Mitrinovića – kaže Marković.

Profesor je ukazao na još jedan kružok „koji je autoru promakao“, formiran tokom rata u Londonu, u kom je Mitrinović već imao ulogu učitelja, a u njemu su bili i Nikolaj Velimirović, kasniji autor „Reči o svečoveku“.

– Mitrinović je u situaciji da mu je Velimirović neka vrsta učenika, da mu je Grejem (engleski pisac Stiven Grejem, slovenofil, kasnije Mitronovićev zet, autor jedne od knjiga o njemu, prim. nov.), najvažniji kontakt između ruske i britanske kulture, takođe učenik, a da on služi kao neka vrsta interpretatora Meštrovićeve umetnosti. To se nikada nije dogodilo, ni pre ni kasnije, da dva čoveka koja su došla sa Balkana, potiču iz oskudnih socijalnih uslova, prave čudo, da se britanska aristokratija klanja pred Meštrovićevom umetnošću, a da se aristokrate, poslanici, profesori univerziteta utrkuju da prisustvuju propovedima Nikolaja Velimirovića i da on dobija počast da može da održi predavanje u Katedrali Svetog Pavla, najvažnijoj anglikanskoj crkvi. I Mitrinović vidi kako do vrha britanskog društva prodiru dva čoveka sa Balkana, koji takođe u tom trenutku imaju univerzalističke i kosmopolitske ideje, donekle inspirisane njegovim učenjem, sva trojica u tom trenutku pripadaju jugoslovenskom pokretu i to je bio putokaz za Mitrinovića. On tu shvata da u britanskom društvu postoji prostor i za njega, koji je učitelj jednom, interpretator drugog i neka vrsta gurua Stivenu Grejemu – rekao je profesor Marković, navodeći to kao trenutak kada je počela njegova društvena akcija i njegov prodor.

Ivan Meštrović, Vidovdanski hram Foto: Video/Nova.rs

Grejem, podeća on, u opisu Mitrinovića iz 1918. navodi da se on smatra Evropejcem i zalaže se da „svi treba da steknu, uz svest o nacionalnosti, i višu svest o tome da su Evropejci“.

– Mitrinović je idejno i po verskim uverenjima teozof i gnostički hrišćanin, aktivistički je on pacifista, pobornik svetske socijalne pravde – što je nešto što je poneo iz „Mlade Bosne“ – ideološki je neka vrsta socijaliste, ali u britanskom kontekstu tog termina, a identitetski je univerzalistički Jugosloven, odnosno Evropejac, odnosno kosmopolita – crta njegov portret profesor Marković, dodajući da je za Mitrinovića Jugoslavija bila važna etapa, ali samo „korak u stvaranju svetske zajednice“.

– On je pobornik jedne svetske države, globalizma, i stoji kao relativno usamljeni primer. I jedini je čovek sa ovih prostora, koliko mi je poznato, koji je ušao u najznamenitiji biografski priručnik u Britaniji, „Rečnik nacionalnih biografija“, čime mu je priznato da je dao intelektualni doprinos kulturnoj i drugoj istoriji Britanije. Kad sve to saberemo, vidimo koliko je on kompleksna ličnost i koliko bi bilo pogrešno svoditi Dimitrija Mitrinovića na bilo koju isključivu odrednicu – zaključio je profesor Marković, ocenjujući da će pitanje da li je on šarlatan ili filozof ostati neistraženo još dosta vremena.

Recepcija Mitrinovićevih dela kod nas

Dr Nemanja Radulović na portret Mitrinovića dodaje da je on pred Prvi svetski rat bio uticajan kritičar i vesnik avangarde, jedan od ključnih izvora za proučavanje istočne misli u tom periodu, izvor kosmizma koji je obeležio srpsku poeziju između dva svetska rata, da je uticao na Kseniju Atanasijević i generaciju pesnika Miloša Crnjanskog…

– Međutim, u jednom trenutku se Mitrinović povukao i otišao nekim svojim putem – navodi Radulović.

Dr Nemanja Radulović Foto: Printscreen/YouTube/Clio Beograd

On podseća i na to da je Mitrinović neuspešno pokušao da se vrati između dva svetska vrata na velika vrata u tadašnju jugoslovensku kulturu, a da je posle smrti tumačen u domaćoj književnosti kao „neko u koga su polagane velike nade, ali da ih nije ispunio“, te da je „nestao sopstvenom voljom“.

– A onda ambivalentna slika postaje negativnija. Velibor Gligorić, koji je još između dva rata osudio Mitrinovića kao mistika i mistifikatora, postao je posle Drugog svetskog rata glavno kritičarsko ime ovde. Miroslav Krleža je u „Zastavama“ Mitrinovića predstavio u liku Mitra Mitrovića vrlo ironično i negativno, kako pred Prvi svetski rat govori u Beču studentima o Meštroviću i Meštrovićevoj umetnosti i slika ga kao ideologa međuratne vidovdanske ideologije. Tu imamo političke diskvalifikacije. Ipak, interes za Mitrinovića jeste opstao. Grozdana Olujić je 1986. godine posetila Mitrinovićevu zadužbinu „Nova Atlantida“ i objavila reportažu o tome na ponešto neočekivanom mestu, u „Borbi“ – navodi Radulović.

Profesor Filološkog fakulteta kaže i da je Predrag Palavestra na jednom mestu rekao da je još krajem šezdesetih godina 20. veka priredio Mitrinovićeva dela za ediciju „Kulturno nasleđe BiH“, ali da su ona odbijena zbog „nacionalizma, unitarnog jugoslovenstva, teozofije i mistike“. Deceniju kasnije, dela su objavljena, sredinom osamdesetih i Palavestrina studija „Dogma i utopija“, a danas je predmet proučavanja, više u Evropi nego kod nas, te da o njemu postoje dve biografije, a da Van Hengelova knjiga pokazuje da postoji još uglova koji nisu istraženi.

– Alister Krouli u svom dnevniku iz 1930. pominje da se u Berlinu video sa Mitrinovićem i Alfredom Adlerom, koga je Mitrinović znao lično i propagirao ga u Britaniji. Odakle su se znali? Šta su pričali? To za sada ne možemo da vidimo. A autor „Vidovnjaka“ je učinio upravo to. On je radio sa građom iz Bredforda, sa drugom arhivskom građom, intervjuisao je potomke Mitrinovićevih učenika, dajući nam jednu vrstu uvida u fascinantnu mrežu njegovih kontakta – naveo je Radulović.

Van Hengel dodao je da je zanimljivo kako su ideje intelektualaca oko Mitrinovića u periodu između dva rata krenule u različitim (ideološkim) smerovima.

– Danas, u vreme liberalizma, ili kaubojskog kapitalizma kakav je na Balkanu, pa i ovde u Holandiji, vidim da ima sve više stranaka baziranih na novim idejama i alternativi. Ne kažem da to nužno vodi u dobrom pravcu, ali sam lično optimističan zbog toga što ima više alternative, više ideja koja nude nadu za Evropu u ovim mračnim vremenima – zaključio je Van Hengel.

Komentari

Vaš komentar