Rođeni pod srećnom, tetkinom zvezdom: Kako je šira familija uticala na karijere reditelja, profesora, pisaca

Đorđe Nešić bi bio možda nastavnik ili profesor neke šabačke osnovne škole ili gimnazije, a Moskvu bi video samo na razglednici. Očnu kliniku u Beogradu osnovao bi neko drugi, a ne on, da nije bilo tetke.

Njen poziv da dođe u Moskvu, gde je živela, ne odbija se. Mlađani Nešić upisuje tamo medicinu davne 1890. godine. Tetka mu je „otvorila oči”. Na početku studija se zainteresovao za okulistiku. Najveća podrška stiže direktno od direktora Očne klinike u Moskvi A. A. Krjukova.

Ko je Krjukov, osim što je profesor i direktor? Pa, Nešićev tetak, teča, muž njegove tetke. Na trećoj godini studija medicine, po savetu Krjukova, prati uporedo i predavanja na Fizičko-matematičkom fakultetu, što je kasnije primenio pri konstrukciji pojedinih oftalmoloških aparata i instrumenata.

Nešić provodi dve godine na Očnoj klinici u Moskvi, a uz tetku i teču širi krug prijatelja. Tokom specijalizacije sprijateljio se sa V. F. Filatovim, kasnije čuvenim profesorom okulistike i direktorom Očne klinike u Odesi. U Moskvi Nešić stiče kvalifikacije za obavljanje specijalističke oftalmološke službe, čime se isključivo i bavio po povratku u Srbiju 1896. godine.

Moja tetka reditelj

Božidar Zečević je pisao filmsku kritiku sa osamnaest godina, pre nego što je postao dramaturg, scenarista, istoričar filma, reditelj. Seća se i datuma: „16. mart 1966, u omladinskom časopisu ‘Susret’ postao sam filmski kritičar.”

Kaže da se od „malih nogu“ živo zanimao za ovu naročitu vrstu pisanja o filmu. A evo kako se to dogodilo:

„Prostrana kuća moga dede Nikole Gajića na Zvezdari bila je prepuna filmskih knjiga, beležaka i skripti, sva imovina moje tetke po majci Olivere Gajić, koja je tada, kasnih 40-ih, bila student filmske režije prve generacije Visoke filmske škole u Beogradu. Tu je i diplomirala i odmah se zaposlila kao reditelj dokumentarnog filma u „Filmskim novostima“, tada državnoj firmi za proizvodnju filmskih žurnala, pa se kuća punila scenarijima, snimljenim materijalima i isključivo se o filmu govorilo po ceo dan”, seća se Zečević.

Olivera Gajić režirala je više dokumentarnih filmova. Sedamdesetih na RTS-u seriju “Odiseja mira”, od istorije samita nesvrstanih do saradnje Jugoslavije i oslobodilačkih pokreta u svetu. Tu je i filmska reportaža „Proslava dana Ujedinjenih nacija”. Režirala je i neke od epizoda iz serije „S kamerom kroz svet”, kao i dokumentarac o Dunavu uoči početka velikih radova u Đerdapskoj klisuri (“Oj Dunave, Dunave pregradićemo te”). Dok je tetka Olivera radila, Zeka nije izbijao iz „Filmskih novosti”.

„Postao sam i neka vrsta maskote centrale ’Filmskih novosti’, koja se tada nalazila u onom čarobnom filmskom pasažu u Knez Mihailovoj ulici 19, koji je video slavnu filmsku istoriju, a danas doživljava sudbinu gluvog gradskog rugla, koje se samo od sebe urušava na čast i ponos građanstva beogradskog”, ukazuje Božidar Zečević.

Filmski i džez kritičar Slobodan Boban Aranđelović sa tetkom je u bioskopu “Avala” video njegov prvi film. Tetka Gorana Gocića, pisca, novinara, filmskog reditelja zaslužna je za njegov prvi odlazak na FEST:

„Sećam se premijere ’Ajkule’ na FEST-u 1976. Tetka Seka mi je dala karte. Imao sam 13 godina. U Dom sindikata otišao sam sam. Pamtim film u živim bojama, dok smo kod kuće gledali crno-beli televizor proizveden u Nišu. Pamtim i dramatično, glasnu muziku koja je najavljivala dolazak nemani. Onda podvodni izlazak nečije otkinute glave iz rupe na čamcu progoniće me dugo u morama”, navodi Gocić („FEST – Zaveštanje od četri slova”, Biblioteka grada Beograda).

Tetka iz Zagreba

Reditelj Predrag Delibašić, glumac, asistent Bojana Stupice i Mata Miloševića, Vladimira Pogačića u „Priči o fabrici”, na vlastitoj koži stekao je golootočko iskustvo, dok se kao profesor FDU našao u čvrstom zagrljaju „Plastičnog isusa”. A počelo je sasvim bezazleno:

„Mamina sestra, moja tetka, radila je kao saradnik u Krležinom Leksikografskom zavodu. Tetka i teča nisu imali dece. Stanovali su u centru Zagreba. Oberučke sam prihvatio tetkin poziv i požurio da otputujem u Zagreb. Spakovao sam se i sa prtljagom došao na aerodrom ’Butmir’. Na celom aerodromu jedan avion, tromotorac nemački, verovatnoo zarobljeni ’junkers’. Sedišta, šipke prekrivene zategnutim šatorskim krilom. Bio sam jedini putnik”, živo se sećao tokom našeg razgovora profesor Delibašić.

Godinu dana kasnije Filmski centar Srbije (2015) objavljuje njegovu knjigu sećanja „Gotovo zaboravljena istorija”.

U Zagrebu njegov prijatelj Dušan Vukotić, iz Titograda, studirao je arhitekturu, dok Delibašić iz Sarajeva dolazi da bi upisao Mašinski fakultet i postao stručnjak za avio-motore. Međutim, prvog je osvojio crtani, a drugog igrani film i pozorište. Pomoć je stigla, naravno od…

„Tetka je bila na mojoj strani. Poznavala je prave ljude koji su mogli da mi omoguće naknadno polaganje prijemnog ispita u glumačkoj školi. Čovek koji je izašao u susret tetkinoj molbi bio je poznati zagrebački književnik Drago Ivanišević. Bio je izgleda važan faktor u toj školi. Kako je moje kašnjenje bilo neznatno, zamolio je Tita Strocija i Boženu Begović da zajedno sa njim budu moja naknadna komisija za prijemni ispit”, seća se Delibašić.

Primljen je, ali stipendija je podrazumevala da će po završenoj školi biti u obavezi da nekoliko godina provede u nekom od državnih pozorišta. To je za Delibašića značilo da će biti više godina daleko od glume pa mu je Filmska škola u Beogradu bila bolje rešenje od svih drugih. Napušta Zagreb i – tetku.

Tetka iz Beča

Ali ona nije bila jedina Delibašićeva tetka. Majčina najstarija sestra Mira Obrenović Blau vratila se posle Drugog svetskog rata iz Švajcarske u Beč. Tetka Mira bila je energična i aktivna žena. Između ostalih poznavala je i Paju Jovanovića, koji je u to veme 1954-1955. živeo u Beču sa suprugom Muni.

Majka sinu predlaže da ode do tetke i tetka u Beč, a tetka će već naći načina kako da ga uputi do Paje Jovanovića, kome bi Delibašić neposredno preneo da želi da o njemu snimi dokumentarni film.

„Tada je u Beogradu postojalo filmsko preduzeće ’Slavija film’ sa direktorom čije je prezime bilo Golub, ali sam računao na razumevanje mog starijeg prijatelja i druga iz rata Milutina Čolića, umetničkog direktora tog preduzeća, koji je bez oklevanja prihvatio moj predlog i obezbedio novac za snimanje u inostranstvu, najam opreme, reflektor, far kolica ... Vratili smo u Beograd polovinu dobijenih sredstava”, navodi Delibašić.

Neposredno posle prikazivanja Delibašićevog filma, Paja Jovanović je preminuo. Ali jedan od najvećih srpskih slikara na Delibašićevu i molbu Radivoja Bate Uvalića, tadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Austriji, Muzeju grada Beograda poklanja jednu od navrednijih kolekcija - više desetina slika, predmeta...

Bonus video: Reditelj Marko Đorđević i filmu "Za danas toliko"