Filmski žanr koji još nije rekao svoju poslednju reč: Horori u SAD hrane bioskopske i producentske kase, a istražujemo kako je u Srbiji

Priča o diseldorfskom vampiru Peteru Kirtenu, masovnom ubici koji je bombonama i čokoladama mamio i odvodio devojčice na polja van Diseldorfa, gde ih je ubijao, našla se i na filmskom platnu. Film „M" (Mörder - na nemačkom ubica - 1931.) bio je prvi zvučni film Frica Langa.

Dok je pripremao ovo ostvarenje, Lang je proveo osam dana u mentalnoj ustanovi u Nemačkoj i upoznao više ubica dece, uključujući Petera Kirtena. Nekoliko pravih kriminalaca angažovao je kao statiste, dok je 25 članova glumačke ekipe uhapšeno tokom snimanja filma.

Poznati nemački glumci odbijali su njegov poziv, što nije omelo manje poznatog mađarskog, kasnije i američkog glumca Petera Lorea da prihvati ulogu. On je i likom neobično podsećao na diseldorfskog ubicu. Cenzura je u više zemalja zabranila prikazivanje Langovog filma, dok se on našao u bioskopskom programu Kraljevine Jugoslavije.

Strah slomio majku

„Jedne večeri u beogradskom bioskopu ‘Korzo’, među gledaocima se našla i Frida Englender sa suprugom Aleksandrom, direktorom privatnog preduzeća u Zemunu. Ona je pažljivo gledala svaku scenu. Bila je sve nervoznija, sve neraspoloženija. Kada je videla da glavni glumac vodi devojčicu izvan varoši, nije izdržala:

’Ne dajte, on će ubiti moje dete’, uzviknula je i počela da plače. Ustala je i rekla suprugu: ’Hajdemo kući.’

Ni tamo se nije smirila. Sve vreme je u zagrljaju čvrsto držala njihovi ćerkicu“, opisuje ceo slučaj Miloš Miša Sretenović, novinar predratnog „Vremena“.

„Frida cele noći nije spavala. U bunilu i groznici sve vreme je ponavljala Kirtenovo ime i uplašeno upozoravala: ’Ubiće je! Ne dajte!’ Danima je bila pod uticajem filma. On je u njoj i dalje živeo. Bojala se da taj grozni ubica ne ubije i njeno dete. Njene muke trajale su danima. Počela je da sedi. Preminula je u groznim mukama”, piše ondašnje „Vreme".

Nedugo zatim u berlinskoj staklenoj vili Frica Langa, našao se Stanislav Krakov, novinar, književnik tada i urednik „Vremena“.

“Dok su ispijali konjak, Lang se interesovao za slučaj žene koja je gledajući njegov film u Beogradu poludela. Tu vest preneli su nemački mediji. Slučaj mu je bio jako neprijatan i nije mogao da veruje u njega. Pobegao sam od ovog razgovora”, piše Krakov, o poslednjoj žrtvi diseldorfskog ubice.

Decenijama kasnije jedan Tajvanac umro je dok je gledao prvi deo filma „Avatar“ 2010. Pretprošle godine sredovečni Indijac preminuo je od srčanog udara gledajući drugi deo „Avatara" - “Put vode”. Naučnici, međutim, dokazuju da gledanje horor filmova više utiče na liniju filmskog gledaoca, nego na mogućnost da se trajno „opruži“.

https://www.youtube.com/watch?v=o5F8MOz_IDw&t=2s

Kjubrikovo „Isijavanje" ubija 184 kalorije, koliko i polusatna vožnja biciklom. „Ajkula" kroz nalet adrenalina „pojede“ 161 kaloriju, dok je po učinku tik uz nju "Isterivač đavola" sa 158 kalorija.

“Leptirica” - atak na naciju

Jedan domaći horor film snimljen pre „Isterivača đavola“ i „Teksaškog masakra motornom testerom“ troši mnogo više kalorija. Reč je o filmu „Leptirica“ Đorđa Kadijevića, koji je prikazan na televiziji 1973. godine.

"Prema anketi jednog američkog instituta, ovo ostvarenje nalazi se na trećem mestu najstrašnijih filmova, iza ’Psiha’ i ’Noći veštica’, a objektivno je strašnije od oba", smatra sam reditelj.

„Umesto komedije, ispao je to jedan strašan film. Prilikom premijernog TV emitovanja, jedan čovek u Skoplju umro je od straha. Tako da sam ja na neki način i ubica“, objasnio je Đorđe Kadijević u razgovoru sa Dejanom Ognjanovićem, filmskim kritičarem, teoretičarom i najboljim poznavaocem, ovdašnjeg horora - filmskog i književnog („Više od istine“ - Orfelin).

Kadijević podseća i na medijsku harangu: „Digla se kuka i motika protiv filma. ‘Večernje novosti’ su ‘Leptiricu’ opisale kao neku vrstu kinematografskog terorizma, kao atak na društveno stanje nacije. Naročito je potenciran taj slučaj da je jedan čovek u Makedoniji umro od straha tokom gledanja filma.“

Ognjanović, inače i pisac, čiji je najnoviji horor roman „Zadušnice“ ove godine bio i u užem izboru za NIN-ovu nagradu, bio je uporan. Tražio je u dnevnim novinama iz 73. informaciju o preminulom čoveku posle gledanja „Leptirice“. Nije pronašao. Odgovor je potražio od Kadijevića:

„Saznao sam usmeno. O tome se pričalo na televiziji da je valjda u nekim makedonskim novinama izašla vest o tome. Podatak je zapravo iz neke lokalne štampe daleko od Beograda. Ali glas o tome došao je do prestonice i televizije, pa su onda pravili viceve na moj račun da sam ubica.“

Mi se manje plašimo

Horori u SAD ne hrane samo strah gledalaca, već i bioskopske i producentske kase. U Srbiji to nije slučaj. Zašto, pitao sam Ognjanovića?

- U Srbiji nikada nije zaživela ideja da strava može biti zabavna, delom i zbog toga što smo imali previše užasa u istoriji, bez dužih perioda odmora i dokolice koji su na Zapadu stvorili industriju zabave, pa u okviru nje i horor kao žanr. Ali, budući da živimo u vremenu i prostoru koji su do nepodnošljivosti prožeti iracionalnim nasiljem, paranojom i bezumljem, pravo je čudo da naši reditelji ne posežu za hororom još mnogo češće i promišljenije nego što to u poslednje vreme čine.

Po čuvenju i dejstvu na imaginaciju ex-Yu publike, van svake sumnje to je „Leptirica“ (1973), koja je bila i pola veka kasnije, ostala sinonim domaćeg horora, čak i van granica Srbije. Recimo u Hrvatskoj i Sloveniji, u šta sam se i lično uverio na tamošnjim filmskim festivalima.

Prvi srpski horor film, hronološki, još jedan je Kadijevićev. To su „ Darovi moje rođake Marije“ (1969), za kojeg malo ko zna izvan najposvećenijih filmofila, podseća Ognjanović.

Sagovrnik „Nove“ smatra da ono što srpskom hororu nedostaje u smislu kvantiteta, on više nego nadoknađuje svojim kvalitetom. Interesovalo me je na čemu gradi tu ocenu:

- Na činjenici da je on kod nas pretežno privlačio reditelje A kategorije, a ne B i C ligu, kao na Zapadu. To su Šijan, Marković, Kadijević, naši prvorazredni reditelji. A njihovi dodiri s hororom proizveli su neke od njihovih najboljih filmova. Slično, mada u manjoj meri, važi i za noviju generaciju - Zečević, Spasojević, Đorđević.

Najbolja tri horor ostvarenja na prostorima nekadašnje Jugoslavije po Ognjanoviću su - „Leptirica“, „Sveto mesto“, takođe Kadijevićevo, i „Već viđeno“ Gorana Markovića, film koji je uvršten u sto najboljih horor filmova po izboru Britanskog filmskog instuta.

- Nisam lokal-patriota i nije mi namera da „srbujem“, ali mislim da, recimo, hrvatski „Izbavitelj“, uprkos nekim vrednostima, ne bi mogao da uđe u najuži izbor - ističe Dejan Ognjanović, koji hororu u Srbiji predviđa dug život, i zaključuje:

- Horor nigde, pa ni u Srbiji, nije rekao svoju poslednju reč. To je jedan od najstarijih žanrova filmske umetnosti i tokom svoje bogate istorije neprestano se menjao i prilagođavao savremenom trenutku, odnosno univerzalne strahove odevao je u ruho onoga što publiku u tom trenutku zastrašuje.

„Davitelj“ Taško Načić uplašio devojčice

Dragoljub Ivkov, scenograf, reditelj i scenarista svojevremeno je anegdotom podsetio na Šijanovu komediju strave i užasa „Davitelj protiv davitelja“:

“Za vreme premijere filma u Mladenovcu, glavnom ‘davitelju’ Tašku Načiću dve devojčice u narodnoj nošnji trebalo je da predaju cveće. Pred sam kraj projekcije kroz mrak bine Taško se teško probijao. Učinilo mu se da je zalutao, ali, na sreću, naišao je na devojčice sa buketima, koje su napeto gledale film. Okrenule su se i ugledale iznad sebe poznato lice ‘davitelja’. Zavapile su, urliknule, bacile buket i pobegle. Taško se poklonio publici, bez cveća.”

Bonus video: Dokumentarni film "Kuća na Kraljevcu" Beldocs