0
Imam veoma veliko poštovanje prema vašoj zemlji, pa i onoj bivšoj, Jugoslaviji. Moj otac je Alžirac i pre nekoliko godina snimio sam film o istoriji revolucije u toj zemlji. A mesto na kojem smo našli neverovatnu količinu arhivskog materijala bila je Kinoteka. Ima ovde nekog mirisa otpora. Osećam ga u Srbiji, kaže za Nova.rs slavni brazilski reditelj i vizuelni umetnik Karim Ajnuz.
Jedan od 17 filmova koji su u trci za nagradu „Beogradski pobednik“ 52. Festa jeste i „Kraljičina igra“ vrsnog brazilskog reditelja Karima Ajnuza. Sineasta je, uz podršku producentkinje Gabrijele Tane, okupio odličnu glumačku ekipu koju predvode Ališa Vikander i Džud Lo za svoje prvo ostvarenje na engleskom. I smestio ga je u Englesku. U tamno, pa i krvavo doba vladavine Henrija Osmog, ali storiju je ispričao kroz prizmu neustrašive i za ono vreme, 16. vek vizionarke Ketrin Par, šeste i poslednje kraljeve supruge.
I brazilski reditelj Karim Ajnuz, rođen 1966. u Fortalezi, koji je studirao arhitekturu u Braziliji a onda filmsku režiju na Univerzitetu u Njujorku, tačno četiri godine otkako je ovenčan najvećom nagradom Festa, vratio se na beogradski festival s filmom koji je svetsku premijeru imao u Kanu. A nije zgoreg podsetiti da je rediteljev debitantski film „Madam Sata“ iz 2002. prikazan u kanskoj selekciji „Izvestan pogled“ ili da su u „Horizontima“ Venecijanskog festivala premijerno prikazana sineastina ostvarenja „Ljubav na prodaju“ i „Putujem jer moram, vraćam se jer te volim“, a ovenčani potom i silnim nagradama. I dok je „Srebrna litica“ debitovala u Kanu, ostvarenje po kojem je najpoznatiji – „Nevidljivi život“ trijumfovalo je 2019. u kanskoj selekciji „Izvestan pogled“, a na 48. Festu, godinu dana, kasnije ovenčano je „Beogradskim pobednikom“ za najbolji film u Glavnom takmičarskom programu.
Otuda i ne čudi što Karim Ajnuz, reditelj, ali i vizuelni umetnik, dok sedimo u Mts dvorani, ima potrebu da naglasi kako je drugi put „u zemlji koja poštuje bioskope, kinematografiju“.
– Za mene kao filmskog stvaraoca to je veoma uzbudljivo. Uostalom, imam veoma veliko poštovanje prema vašoj zemlji, pa i onoj bivšoj, Jugoslaviji. Moj otac je Alžirac i pre nekoliko godina snimio sam film o istoriji revolucije u toj zemlji. A mesto na kojem smo našli neverovatnu količinu arhivskog materijala bila je Kinoteka. Ima ovde nekog mirisa otpora. Osećam ga u Srbiji. I to je inspirativno, bar za mene. Važno mi je i da sam ovde došao na festival koji je tako star, a opet tako vitalan. Treba to podržati.
Pomenuli ste oca… Vaš bekgraund je fascinantan, i mogao bi olako da se pretvori u film. Nikad oca, Alžirca, niste upoznali. Ostavio je vašu majku kad je zatrudnela i rođeni ste i odrastali ste s mamom i bakom u Brazilu…
– (smeh) E, pa snimam film o svom životu, da znate… Upravo sam u pripremama.
Pola ste Alžirac, pola Brazilac, ali često naglašavate kako zapravo ne pripadate nigde. Otkud to?
– Bez obzira na sve okolnosti, moje odrastanje bilo je divno. Srećan sam što sam rođen u Brazilu. Rastao sam u malom gradu, kraj okeana i nosim divna sećanja na detinjstvo, iako nisam imao oca. A život sam proživeo na mnogo različitih mesta na planeti. Činjenica da se nigde ne osećate kod kuće tera vas da se stalno „pomerate“, da otkrivate nova mesta. I to mi je dalo osećaj otvorenosti, radoznalosti za svet koji je uzbudljiv. Ali, smešno je ovo što ću sad reći – živim u Berlinu poslednjih 15 godina i na neki način taj grad mogu nazvati domom. Čudno je to, ali Berlin je sušta suprotnost svakom mestu na kom sam živeo. A živeo sam u Njujorku, u Francuskoj, naravno u Brazilu, pa u Holandiji. I iako je u Berlinu potpuno drugačija kultura od one u kojoj sam odrastao, možda ga baš zbog toga i volim. A i u Berlinu me nikad ne pitaju odakle dolazim.
A nosite li traume iz detinjstva?
– Ma ne. Svakako jeste čudno kad se rodite u Brazilu, a zovete se Karim Ajnuz. Dakle, nemate brazilsko ime i prezime. Često sam se pitao: „A šta da radim s ovim imenom?“ Čak sam pomišljao da ga promenim. No, nije to bila trauma, zapravo suprotno. Shvatio sam da je privilegija kad nosiš u sebi tolike različite kulture. I to mi je omogućilo, ne samo da preživim, već da naučim mnogo toga. Kad sam se prvog dana svog boravka u Beogradu probudio u hotelu, odmah sam pomislio: „Želim da vidim kako Beograd zaista izgleda“. I uzeo sam taksi i sam se iz centra odvezao do Zemuna, do pijace (smeh). I bilo mi je super. Dakle, uvek me zanima sve o nečem što mi je nepoznato. Jer, uvek sam ja bio taj kojeg su posmatrali kao tog drugog.
Odrastali ste u svojevrsnom matrijarhatu. Koliko su vam žene pružale utehu i snagu?
– Mislim da jesu. I znam da im nije bilo lako, ali nikada mi to nisu rekle. Uvek je tu bilo radosti, a to je sjajan način da pružiš otpor i opstaneš u svetu. A drugo, naučile su me da smo svi isti, da ne treba da se takmičimo ko je ko. Bio je to dom bez muškarca. Ali, zajedno smo bili u svemu. Išao sam, ovde u Beogradu, na večeru sa Gabi Tanom (ćerka Den Tane, prim.aut.), i pričali smo o užasnom stanju u kom se danas nalazi svet. Iako sam po prirodi veoma radostan, optimističan, zapitao sam se da li se borimo protiv onih koji nam zapravo nisu neprijatelji. Dosta sam naučio od majke, bake, žena koje su tokom odrastanja bile kraj mene – prevashodno zajedništvu, tome da ne treba ustajati protiv drugih, već im pomoći. A, pre svega, o solidarnosti. Potrebna nam je solidarnost, inače nećemo stići nigde, ni do ćoška.
Pretpostavljam da je trebalo snage da snimite prvi kvir film u Brazilu i ne odustati od filmova kad su vam svi zatvarali vrata?
– Naravno. Drago mi je što to pominjete. Nedavno sam pričao s prijateljem baš o tome i shvatio da nemam nikakav strah. I tome su me moje dame naučile. Ako se plašiš, nećeš stići nigde. Ne plašim se ničega, jer ako strahuješ, onda si gotov. Svako od nas bi trebalo da bude neustrašiv.
Zanimljivo mi je da ne osećate pripadnost brazilskoj kinematografiji?
– U neku ruku, to je tačno. Kad vidite nekog američkog reditelja, nećete reći da je Amerikanac, već je dovoljno samo njegovo ime. Ja jesam Brazilac, i tamošnji filmski autor, ali ne želim da me neko gura u neku kutiju. Zašto, ako u tu istu kutiju ne stavljate ljude iz anglosaksonskog govornog područja? Nikad ne kažete da je Stiven Spilberg američki reditelj. Dovoljno je samo reći – Spilberg. Tretirajte i mene tako. U tom smislu ne želim odrednicu. Ali, naravno da jesam brazilski sineasta. Istovremeno sam i kvir sineasta, pa i evropski reditelj. Kad sebe tako shvatate, onda imate osećaj slobode.
No, kad ste snimili prvi film „Madam Sata“ o dreg muškarcu, bivšem kapoeristi, nije baš da je kvir narativ bio poželjan u svetu filma?
– Naravno da nije. Zato sam i snimio svoj prvi film. Mnogo je tih kvir narativa koji su drugačiji od onih kakvim su predstavljeni u zapadnjačkom, prevashodno belačkom svetu. I za mene je, kad sam počeo da se bavim filmom, to bio snažan impuls. Slično je bilo i s novim filmom „Kraljičina igra“. Pomislio sam da ličnost Ketrin Par, šeste i poslednje supruge Henrija Osmog zaslužuje film. Takve ličnosti treba da budu slavljene. A kada sam snimao prvi film tako je čudna situacija bila na filmskom horizontu da sam ga video kao svojevrsnu misiju. Pa, i moj drugi film bio je o ženi koja praktično napušta svoju porodicu kako bi se emancipovala. Uvek sam želeo da ispričam priču koju se mejnstrim mediji i filmovi ne dotiču. Pre dvadesetak godina niko nije hteo da prikaže naše filmove, osim kvir festivala. I zato mi je važno što sam bio deo generacije koja je donela promene.
U gotovo svakom tekstu o vama uvek stoji odrednica „ženski reditelj“….
– Da, ludilo (smeh). Ali, ne sviđa mi se to. Uvek kažem da nisam ja taj koji pravi feminističke filmove. Jer, feminističke filmove snimaju žene. Ja samo snimam antipatrijarhalne filmove. No, ne smeta mi takva odrednica baš toliko, jer je u neku ruku vidim i kao čast. Mislim da bi moja majka bila ponosna i time, na neki način, nastavljam njeno nasleđe. No, više volim da samo budem reditelj i da imam slobodu da govorim o čemu hoću.
Ali, niste samo reditelj, već i vizuelni umetnik, čija je poslednja izložba u okviru Berlinskog filmskog festivala zatvorena za vikend…
– Znate, nikada u životu nisam pomišljao da ću jednoga dana snimati filmove. Dolazim iz porodice za koju ne mogu da kažem da je bila siromašna, ali daleko je bila i od bogatstva. I filmska karijera nije bila nešto o čemu sam mogao da sanjam. Ali, uvek sam bio zainteresovan za vizuelnu umetnost, za slikanje, fotografiju. I pošto je film bio „skupa igračka“, okrenuo sam se fotografiji. Čitavih deset godina pre nego što sam uplovio u filmske vode, počeo sam da se bavim fotografijom. I to je bilo skupo, jer nismo živeli u digitalnom dobu, i trebalo je razvijati fotografije, ali ne kao film. I radim to već tri decenije. A tokom pandemije, kad sam, kao i svi, mislio da ću umreti, da je kraj shvatio sam da imam ogromnu arhivu fotografija. I pošto ću, eto, umreti, a decu nemam, palo mi je na um da će čitava ta dragocena arhiva završiti na buvljaku. I zato sam pomislio da bi bilo lepo da tu svoju arhivu podelim s nekim. To je i neka vrsta moje biografije. Ne pišem je, već je beležim fotoaparatom. I imao sam sreću da sam našao saradnika koji je organizovao moju arhivu, a onda je logično bilo da to sve pokažem i u jednoj fotomonografiji. Te fotografije su mi važne kao i moj rad na polju filma. To je način dokumentovanja života, registrovanje sveta bez filtera. Ima u tome nečeg visceralnog, neposrednog. Sebe vidim i kao vizuelnog umetnika, koji želi još izložbi, jer to me je održalo u životu i za vreme pandemije.
Vaš novi film „Kraljičina igra“ smešten je u Tjudorovu Englesku, u vreme od pre pet vekova. Vidite li i danas žene poput Ketrin Par, koja je uspela da se izvuče, uprkos surovom dobu?
– Vidim ih, da. Mislim da razumemo koliko je bila edukovana za svoje vreme i koliko je to bilo bitno onda ali i danas. Nasleđe žena, po meni, nije moć, već nešto drugo – osnaživanje. A to su dve različite stvari. I mislim da je najbitnije u njenoj priči – nezavisnost. Ono što je uzbudljivo kod Ketrin i njenog odnosa prema religiji jeste stav da nema crkve između nje i Boga, da nema Rima, ili kralja. Samo su tu ona i Bog. E takva vrsta emancipacije je danas sve snažnija. Ketrin Par je i danas tu oko nas.
Posle prvog filma na engleskom, vraćate se maternjem, portugalskom i odlazite u „Motel Destino“…
– Sudbina mi je, očigledno, namenila da prelazim iz ritma u ritam (smeh). Dok sam radio „Kraljičinu priču“ brazilska kinematografija je, zbog Bolsonara i njegovog fašističkog režima, ali i pandemije, bila potpuno zatvorena. Nisam zato mogao da se vratim u Brazil i snimam, a tako sam želeo posle „Kraljičine igre“ da radim film na maternjem jeziku. I snimio sam „Motel Destino“ krajem prošle godine, a sad je u montaži. Mislim da je privilegija što mogu da snimam na različitim jezicima. U junu počinjem snimanje novog filma na engleskom, ali ne smem ništa da vam pričam o tome. A „Motel Destino“ je film o solidarnosti. To je ljubavna priča o mladiću koji beži od nečega, i devojci zarobljenoj u nezgodnoj situaciji s mužem koji je maltetira. I između njih se rađa ljubav. Centralna tema filma jeste solidarnost, no to je i erotski triler, kakav sam uvek želeo da snimim, omaž film noaru, koji se u ono vreme, posle Drugog svetskog rata, fokusirao na „slomljene“, podeljene ličnosti. Zato je moj film o dvoje slomljenih ljudi koji su se spojili da bi bili snažniji. Otuda ime „Motel Sudbina“ (Motel Destino). Znate, ovo je film koji slavi seks. U Brazilu moteli nisu poput onih u Americi, već mesta požude, strasti, mesta na koje se ide da se vodi ljubav (smeh)!
Bonus video: Žilnik na otvaranju Festa
