Filmovi su to nacrnjeg revolveraškog i narkomansko-pornografskog sadržaja i atmosfere.
Ova rečenica deo je ocene Komisije za negovanje revolucionarnih tradicija SUBNOR-a (Savez udruženja boraca narodno-oslobodilačkog rata) povodom ponoćnih projekcija u bioskopu “Kozara” na prvom Festu 1971. godine.
Tanjugovu vest sa saopštenjem SUBNOR-a preneo je riječki “Novi list” u tekstu od 3. februara pod naslovom “Usred Beograda seminari o vještinama podzemlja”.
Na udaru je bio urednik ponoćnog programa legendarni reditelj Dušan Makavejev: “Žalosno je, međutim, to što je prikazivanje ovih filmova, pod patronatom Dušana Makavejeva (od kojih je većina predstavljala prave seminare u ovladavanju mnogostarnih vještina podzemlja, i koji su upravo zbog takvih odlika zabranjeni u zemljama gdje su ponikli), finansiralo naše društvo”, poručili su dežurni čuvari vatre okupljeni u udruženju boraca.
“Tisuće mladih ljudi hrlile su na te morbidne seanse i plaćale za ulaznicu i po dvadesetak tisuća starih dinara”, prenosi “Novi list” reči boraca uz upozorenje: “Naša demokracija olako se zloupotrebljava, a društveni novac troši na pogrešnoj strani”.
Iako se smatra da su tabloidi kod nas tekovina novog doba, sledeća priča govori da su itekako postojali i u vreme socijalističke Jugoslavije. Naime, “Večernje novosti” 13. januara 1971. donose tekst sa naslovom “U nesvest zbog seksa” u kojem ocenjuju da se “organizacija Festa obrukala”, navodeći da su “ne računajući nekoliko lakših prekršaja, povreda na radu i klizavicama”, dva slučaja koja imaju veze sa Festom bili “lajtmotiv prošle beogradske noći”. S tim da se „onaj značajniji“ odigrao nešto pre ponoći ispred Doma sindikata.
Prema navodima izveštača pomenutog beogradskog lista te večeri su na programu bili filmovi “Buč Kasidi i Sandens Kid” od 21 čas i “Mirni dani u Klišiju” koji je počinjao u 23. Problem nastaje kada je deo gledalaca, koji je imao karte samo za prvu projekciju, poželeo da gleda i drugo ostvarenje snimljeno prema romanu Henrija Milera, koje se, navodi novinar, “još ranije pročulo po slobodnim scenama”. Pošto su ispred sale bili posetioci sa regularnim ulaznicama došlo je do „manjih incidenta“.
“Naravno, došlo je do žučne prepirke između čuvara reda i posetilaca koji su želeli da iskoriste svoje službene ulaznice. Epilog te polemike je da su redari morali da upotrebe palice, da su polupana stakla na službenom ulazu, da je Aleksandar Petrović jedva uspeo da uđe u salu, da je Neda Arnerić sa svojim engleskim pratiocima ostala na trgu, da se rumunska glumica Anes Varga onesvestila, da je Beograđanka R. N. glavačke prošla kroz staklo i da joj je ukazana pomoć na Ortopedskoj klinci. Oni koji su izbegli palice, staklo i gaženje kažu da film i nije bio tako loš”, prenele su “Novosti”. Onaj seks u naslovu je verovatno zbog teme filma.
I u ovom tekstu je, sad ni kriv ni dužan, pomenut Makavejev kom je pogrešno pripisana uloga reditelja ostvarenja “Mirni dani u Klišiju”.
Sve ovo govori šta je pojava Festa značila za Beograd i tadašnje društvo u celini. Na jednoj strani su bili ljudi gladni takvih sadržaja, liberalno krilo vladajuće partije koje sve to organizjuje, a na drugoj rigidni delovi jednostarnačkog aparata koji nije dozvoljavao nikakve promene, pre svega uplašen za svoje pozicije.
Ipak, ponoćni program zvaničnog naziva „Film u društvenim konfrontacijama“ realizovan je tog januara 1971. Nakon dve godine zamenjen je programom „Vidici“.
Uloga Dušana Makavejeva – koji će ubrzo morati da napusti zemlju – u osvajanju sloboda bila je neprocenjiva.
“Makavejev je bio takav da, ako ne može da uđe na vrata, ući će kroz prozor, a ako se ne može ni kroz prozor, nacrtaće ga i potom rukom ‘razbiti’”, pisao je o puplarnom Maku osnivač Festa Milutin Čolić.
Makavejev je tada u odgovoru na kritike SUBNOR-a rekao da su “jedini pucnji koji su ispaljeni na ponoćnom programu Festa bili oni iz Španskog građanskog rata”, aludirajući na film “Živela smrt” koji se bavio tom tematikom.
Mnogo godina kasnije u autorskom tekstu za “Vreme”, ovako je opisao ideju programa koji je kreirao:
“Umesto frontalnog napada na cenzuru rekli smo – svaki film ima pravo da bude prikazan. Naše je da filmove prikažemo. Ako se film gledateljstvu ne sviđa, odgovornost je samo autorova. Takođe, autoru lično pripadaju i svi komplimenti. Filmovi se obraćaju svakom pojedinačnom gledaocu, da uzme šta mu treba. Svako gleda film po svome ključu. Svaki film čini imaginarnu platformu kojom pojedinačni gledalac komunicira sa svetom na poseban, samo njemu svojstven način”
Potom je podsetio na delove uvodnog teksta za ponoćni program Festa 1971:
„Već 25 godina, u velikoj meri, Beograd živi i razvija se u funkciji svoje famozne željezničke stanice. Godinama i decenijama kroz tu instituciju, tu kapiju, to prijemno odeljenje, navire u Beograd jedna poluseljačka-polugradska deklasirana masa, civilizacijski obezličena i samlevena, izgubljenog identiteta i nejasnih kulturnih potreba potisnutih strahom od sutrašnjice i brigom za nasušni hleb i krov.
Uzroke urbanističkog košmara našega grada i grčevitosti i jada kulturnog i političkog života u njemu lako ćemo prepoznati u tome što Beograd većim svojim delom živi kao golemi aneks te strašne zgrade na bezglavom i dezorijentisanom Trgu bratstva i jedinstva, kao monstruozno proširenje onih prljavih i umornih holova, perona i čekaonica…“
„Ne treba sumnjati da je nekima dovoljno da pretvorimo Beograd u aneks beogradskog aerodroma. Najfinije goste odvesti na najfinija mesta sa neobičnim pićima i konačno filmskim balom u svim prostorijama hotela ‘Jugoslavija’.
Od vremena kad smo gradili Novi Beograd s pesmom
Izgradismo pruge al to nije dosta
Gradićemo Beograd da bude ko Moskva
nešto smo postali bistriji, ali nam nije sasvim jasno na šta bi Beograd trebalo da nam liči. Jer sami sebi ne ličimo ni na šta.“
„Prvi ponoćni program posvećen je euforiji jednog bolesnog zdravlja, euforiji pripadanja Nacionalnoj zajednici, Pokretu, Budućnosti sveta (euforiji koja ima svoju desnu i levu varijantu).
Trijumf volje (film Leni Riefenstahl), koji je autor nazvao filmom-istinom, stavio sam pod naslov „Nacionalističko i socijalističko u nacionalsocijalističkom filmu/ka korenima termina“.
Sledeći je jugoslovenski film Zaseda (režija Živojin Pavlović), po nekima suviše gorak, ali koji nudi jedno zdravo razočaranje i u osnovi jednostavan ljudski svet bez boga. Pitanje je može li se u tom svetu demaskiranih legendi ziveti. Izgleda da može, mi tako živimo već godinama i ovaj film nam pomaže da toga postanemo svesni.
U tom filmu nema ni poziva ni čežnje za novim lažima.
Treći „otvarač“ specijalnog programa je Permanentni Stojko, mali nepoznati film-veseljak, davni preteča seksualne revolucije, donedavno apsolutno zabranjen u svim zemljama sveta iz koga se sasvim jasno vidi da je delatnost ljudskih ljubavnih organa, suština ljudskog življenja, bila najrevolucionarnija činjenica za diktature svih vrsta.“
Dušan Makavejev bio je prisiljen da na određeno vreme napusti Jugoslaviju početkom 1973. Ista sudbina je zadesila prvog predsednika Saveta Festa reditelja Aleksandra Sašu Petrovića.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare