Pozorišna kritika – Aleksandra Glovacki: Vrhunski „Kaspar“

Podeli:
Predstava "Kaspar". Foto: Nebojša Babić

Premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu: ''Kaspar'' Petera Handkea u režiji Miloša Lolića.

“Ovde leži Kaspar Hauzer, zagonetka svojeg doba. Rođenje mu je nepoznato, a smrt tajanstvena“ piše na jednoj nadgrobnoj ploči, na seoskom groblju u blizini Nirnberga.

Kaspar Hauzer, dečak koji se niotkuda pojavio na ulici Nirnberga jednog jutra 1828. godine, nije umeo da hoda i razumevao je značenje tek nekoliko reči. Naučili su ga da govori. Pet godina je živeo među ljudima, a onda ga je neko ubio.

Mala grobna ploča nije jedino što upućuje na Kaspara Hauzera. Punim imenom i prezimenom poslužiće kao lik mnogim piscima i filmskim rediteljima, otelotvorivši fenomen funkcionisanja jezika kao izuzetno složenog semantičkog koda, ali i kao temelja i simbola civilizacije. Svojim “Kasparom“, tekstom za koji smatra da bi se mogao nazvati verbalnom torturom, Peter Handke propituje mogućnost prenošenja reči i morfema, učenja njihovog kombinovanja u formiranju fraza i izjava. Propituje mogućnosti jezika kao sredstva komunikacije, ali u jednakoj meri i sredstva manipulacije.
Kaspar je antidrama. Nema određene likove, nema radnju. Sastoji se od reči koje se gomilaju, ogromnog otpada rečenica, kao otpadaka civilizacije. Rečenica koje su izgubile smisao. Koje su zatim osvojile neki novi, besmisleni smisao. Uz ovo, na momente poetsko poigravanje rečima i rečenicama, pisac do besmisla gomila u didaskalijama zahteve koji se tiču izgleda i postupaka Kasparovih. Probijati se do kraja kroz ovu gustu Handkeovu mrežu reči čini mi se da zahteva mazohističku radoznalost.

Taj segment teksta su reditelj Miloš Lolić i dramaturg Periša Perišić učinili prohodnim. A tamo gde Handke insistira na jasnom deklarisanju teksta kao pozorišne realnosti, umesto toga Lolić stvara visoko estetizovani pozorišni čin.

Kaspar iz svog staklenog kaveza posmatra svet oko sebe. Taj svet paralelno posmatra Kaspara. Sudar između neprijatne zvučne kakofonije kojom se predstava rađa iz mraka, i sofisticiranog vizuelnog utiska koji po dolasku svetla stvaraju prostor Jasmine Holbus i kostimi Marije Marković Milojev i do minucioznosti uglađeni pokreti glumaca, govori o sudaru prvobirnog haosa i svetla civilizacije. S tim da ta civilizacija pokazuje svoju drugu stranu – sklonost automatizmu u okviru mehaničkih sistema, gubljenje emocija i ljudskosti, manipulaciju. Predstava nudi ta dva plana paralelno – Kasparovu borbu sa rečima, jezikom i njegovim smislom i život ekipe oko njega, koji se očituje isključivo govorom tela. Ko su ti ljudi ne zna se tačno. Oni se Kasparom bave isključivo na nivou eksperimenta, samozaljubljeni u svoje funkcije, svoje lepe cipele i lepa tela, nesvesni promena kroz koje Kaspar prolazi. Ta fina ironija kojom se predstava duhovito podsmeva našoj ljudskoj uobraženosti kontekst je koji Kasparovu tragediju čini još dubljom, a kao kontrast omogućava dragoceni ritam predstavi svojim iznenađujućim preokretima.

Trenutak Kasparovog ovladavanja jezikom i samim tim njegovog razumevanja civilizacijskog okvira, fascinantan je trenutak buđenja Übermenscha, dok u kavez iz koga je on izašao, ulaze groteskni predstavnici civilizacije – od antičkih bogova, preko egipatskih vladara i rimskih centuriona, renesansnih pesnika i rokoko dama, u šljaštećim odeždama i oznakama svojih uvaženih položaja.
Kada probuđeni Kaspar zatim stane na proscenijum, pred publiku koju konačno vidi i oseća, otelotvorenje je čoveka u punoj moći koji ravnopravno stoji naspram univerzuma. U kom smeru će iskoristiti tu svoju moć ne da se ni naslutiti. Iskustvo nas uči da je i jedno i drugo u ljudskoj prirodi. Kao i u jeziku.

Miloš Lolić nam donosi jednu pročišćenu, promišljenu, u najsitnijem detalju profinjenu, snažnu predstavu vrhunskog estetskog dometa, neuobičajenu za naš teatar. Pored pomenutih saradnika, veliki doprinos tome daje i kompozitorka Nevena Glušica, uz pomoć realizatora zvuka Davida Srbljina i Bogdana Brakovića. I naravno – glumci! Zvezda predstave je svakako Miodrag Dragičević kao Kaspar, čiju borbu sa jezikom, sa rečima, sa značenjem i smislom donosi snažno i potresno, sa dubokim razumevanjem i gotovo nadljudskom koncentracijom na neuobičajeno zahtevan tekst.
Nikola Rakočević, Anđelika Simić, Sanja Marković, Radovan Vujović i Miloš Samolov svoje likove uspešno nose bez teksta, savršeno uspevajući da zanimljivu priču ispričaju isključivo telom i pokretom.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta vrhunski je pozorišni događaj namenjen zahtevnoj publici

Komentari

Vaš komentar