Jovan Sterija Popović: 'Ajduci. Režija Anđelka Nikolić. Koprodukcija Sterijinog pozorja i NP u Prištini, sedište u Gračanici. Adaptacija teksta Anđelka Nikolić i Dimitrije Kokanov.
Anđelka Nikolić se umetnički uveliko dokazala kao rediteljka na pravi način zainteresovana za nacionalnu književnu baštinu, kako pisanu tako i usmenu. Kažem na pravi način, jer analitičnost sa kojom pristupa svakom od režiranih naslova, a ovde mislim na zaboravljene drame Sterije, Nušića i Joakima Vujića, kao i na epske ‘igrice’ sa Zidanjem Skadra i Ženidbom Dušanovom, pokazuje istinsku zainteresovanost i poštovanje prema odabranom delu. Što dalje znači preispitivanje svih imanentnih mu vrednosnih stavova i reinterpretiranje značenja, jer samo tako stari tekstovi ostaju stvarno živi i u savremenosti.
Ovde smo zbog Sterijinih “Ajduka“, njegovog ranog dramskog dela napisanog po narodnoj pesmi, kratko vreme rado igranog, a zatim smeštenog u odrednicu ‘slabija dela’. Pa ipak, ovo slabije delo mnogo govori o vremenu u kojem je nastalo, ali uspeva i da se direktno obrati današnjoj publici, otvarajući dijalog na temu vođe, funkcionisanja određene grupe, kao i položaja žene/žrtve u ratničkim sukobima.
Romantično epsko tretiranje hajduka i sam Sterija uveliko dovodi u pitanje ovom dramom. Njegov harambaša izneverava načela poštenog ponašanja, čime izaziva sve veći otpor u četi. S obzirom da se drže date zakletve, kao i ustaljenog šablona po kojem je vođa nedodirljiv, hajduci ne ustaju protiv čoveka koga sve više preziru. Ginući jedan za drugim, pokazuju i otvoreno žaljenje što su uopšte ušli u tu avanturu, što su se opredelili za život tako dalek od onoga što su zamišljali. (‘Ajdučijo, ‘ajdučijo, nikom nisi donela blagoslova.)
Zamajac sukoba u četi je zarobljenica Turkinja, oteta da bi bila razmenjena za majku jednoga od hajduka. No, harambaša odlučuje da je zadrži za sebe. Većina hajduka je zgrožena time. Različiti su razlozi kojima ih je pisac doveo u četu, ali ipak ih većinom gradi kao poštene, istina naivne momke, koji drže do date reči. Problem je harambaša, vođa. Do srži pokvareni vlastodržac. Problem je što mu hajduci ostaju poslušni čak i kad postanu savršeno svesni s kim imaju posla. Taj problem Sterija ne razrešava, on ga okončava opštom pogibijom. Preživljava jedino robinjica, koja izgovara gromku repliku – Ja neću ćutati!
Sterijine rečenice su jednostavne, njegov jezik je govorni. U takav jezik lako je bilo umetnuti brojne citate kojima će se dodatno problematizovati motivi teksta. Na primer delove Upitnika za procenu ratnih stresora (bila sam zarobljena… ubio sam… pljačkao sam… imam iskustvo kidnapovanja…), koji se mešaju sa hajdučkim opisima borbi iz njihove prošlosti. Ili transkript TV priloga o Ličkoj olimpijadi u Apatinu u sceni hajdučkog nadmetanja. Predstavu otvara niz citata, izjava različitih poznatih ličnosti, vezanih za funkciju i zadatke vođe. Tu su i “Zapisi o Srbiji“ Rovinskog, i različiti govori o važnosti gusala i guslanja.
Pažljivi rediteljsko-glumački rad u postavci originalnog teksta Sterijinog gotovo da nije ni tražio dodatke, jer se u okviru same igre jasno izdvajaju sve podvučene teme – upitna funkcionalnost hijerarhije zasnovane na moći i slepoj poslušnosti, beživotnost i slabost svetova izgrađenih na fantazmima, ugroženost tokom nehumane promocije mačo ideala slabih i nemoćnih, čija je jedina odbrana glasni govor, nikako ćutanje. Tekstualno umetnuti delovi ipak zaoštravaju celu priču, gradeći kontekst iz koga je nemoguće pobeći u sentimentalni narativ. Izgovaraju se iz off-a, preko razglasa, odvojeni su od scenske realnosti, ne remete je već je komentarišu i prizivaju poređenje sa savremenošću. Njihova funkcija je jasna, oni jako lepo otvaraju dijalog između scene i gledališta, samo mislim da ih je previše.
Osnovna umetnička vrednost predstave je u postignutom stilu igre, u promišljenoj diskretnoj stilizaciji kojom se pomalo naivna priča prevodi u izraz blizak savremenom senzibilitetu; gde je svaka reč pod nabojem izgovorena, a svaka pauza zvoni i poziva na poređenje sa današnjicom. Ozbiljan glumački rad Vukašina Jovanovića, Igora Filipovića, Dragog Petrovića, Dragana Sekulića, Nikole Đorđevića, Petra Đurđevića i Strahinje Bičanina. I Nebojše Đorđevića kao harambaše. I Staše Nikolić kao Turkinjice. Objedinjeni gotovo koreografskim scenskim pokretom Isidore Stanišić.
Bez dekora, bez scenske rekvizite osim šume mikrofona (scena A. Nikolić), u suptilno asocirajućem na epohu kostima (Olga Mrđenović), razotkriva se nacionalna mitologija. Bez izrugivanja likovima, ozbiljna priča evocira vreme koje je porodilo ovo današnje vreme, uz bisernu scenu guslarske večeri uz vatru, transponovanu kroz muziku Irene Popović Dragović i Nikole Dragovića.
(PS Predstava gostuje na sceni Kult 9. i 13. juna.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar