Povratak Stevie Nicks: U poslednji čas

Mora biti da je nešto ozbiljno pošlo naopako u Sjedinjenim Državama.Ne postoji drugo objašnjenje za ono što se desilo pre neki dan, u predvečerje kampanje za predsedničke izbore koja je ovu već podeljenu zemlju zasekla još dublje. Činjenica da je, posle dužeg zatišja, novu pesmu “Show Them The Way” objavila Stevie Nicks, legendarna frontwoman Fleetwood Mack, jednog od najtiražnijih i najuticajnijih mainstream rok bandova svih vremena, bila bi događaj sama po sebi i u nekim znatno mirnijim vremenima - tim pre što se na snimku sa njom pojavljuju niko drugi nego Dave Grohl za bubnjevima (ex-Nirvana, sada Foo Fighters) i David Stewart na gitari (ex-Eurythmics). Ali ovo ujedinjenje različitih generacija dalo je neočekivan, visokostilizovani vizionarski hit, u kome se na nežan, tanan način, Amerika poziva da se trgne dok je još uvek na ivici ambisa, i napokon nađe svoj put.https://www.youtube.com/watch?v=-hsNZXe3r50&feature=emb_logoGrupa iz koje dolazi, Fleetwood Mac, antiteza je političkog aktivizma - naprosto se nikad nisu bavili tom stranom života – zato je pojava ovakve pesme šokantna i otrežnjujuća. Ukoliko čak i muzičke pojave koje nikad nisu uzele učešća u izražavanju političkih pogleda na svet imaju potrebu da ovako istupe, verovatno se oko nas dešava nešto što liči na poslednja vremena... Upravo objavljeni singl način je da se kaže da je očaj prepunio čašu. Sasvim je jasno da je samo to osećanje moglo da natera uvek ljubavi punu Stevie Nicks, da se ponovo okrene pisanju pesama, i napravi jednu ovakvu kompoziciju, satkanu od strepnje, ali koja ipak širi veru da postoji razlog zbog kog stvari moraju biti bolje nego što su sad.Šta više, Steviena nova pesma po epskom zamahu podseća ni manje ni više nego Bob Dylanov martovski singl “Murder Most Foul“, koji je ovu godinu osvetlio novim, istorijskim svetlom. Sasvim nalik na njega, cela naracija se odvija kao nečije sećanje na vremena izgubljene nevinosti iz šezdesetih godina prošlog veka, kad je rokenrol bio u punom naletu, a nade u ćoveku primerenije uređenje društva velike. Ovde je jasno rečeno da je u pitanju san, i time se Stevie naizgled ograđuje od svih mogućih dnevnopolitičkih tumačenja – ali kakav je to san... Počinje susretom sa Kenedijevima.Kenedijevi, Džon i Robert, očigledno su tokom 2020. prepoznati kao konačni i neopozovi moralni uzori na kojima je američki politički život trebalo da počiva, hladnokrvno pobijeni u svojoj zemlji što nije mogla da podnese toliku vrlinu. Survavanju u ponor tokom šezdesetih tu nije bio kraj: za njima je u atentatu 1968. likvidiran i Martin Luter King, isključivo zato što mu je kao autentičnom modernom borcu za ljudska prava bilo jasno sledeće - da je Amerika ikad na sebe primenila ono što su njeni emisari propovedali širom sveta, još ranije bi bilo jasno koliko su pomenuta prava po važećim svetskim standardima nezaštićena u toj državi. Dodaćemo kako je u istoj deceniji ubijen i Malkolm X, upravo kad je ublažio svoj originalni afroamerički radikalizam, postajući svestan globalne dimenzije nesreće koju SAD neguju unutar sebe, i najavljujući stoga da će izneti slučaj tamošnjeg ugnjetavanja crnaca pred Ujedinjene Nacije. Ove godine kao da sve ono što je počišćeno ispod tepiha prethodnih decenija, ipak izlazi na videlo, i na svetskoj javnoj sceni postaje očigledno: Amerika je planetarni problem.Zasnovana na poemi Nicksove “The Kennedys“ iz 2008, praćena spotom nagrađivanog reditelja Camerona Crowea, cela pesma “Show Them The Way“ protiče kao uskovitlano snoviđenje i tako doseže vrhunske pop-pesničke domete, vodeći nas kroz vreme, prvo unazad, pa onda u današnjicu i ka željenom boljem sutra. Bolje sutra, naravno, treba zaslužiti (u Americi novembra 2020 - glasanjem na sledećim izborima), i Stevie ne ostavlja mesta sumnji da se ona svojevremeno trudila da otvorenih očiju sanja bolji život za sve, u jednom dobu kad još nije bilo mnogo čega što danas smatramo normalnim. Jer Amerika šezdesetih nije bila zemlja hipika, niti je njihovo cveće zanimalo ogromnu većinu: Amerika šezdesetih bila je siledžijska zemlja puna sebe, koja je svoju ekonomsku moć koristila da nametne pravila igre celom svetu, gde god je imala interesa, o čemu najbolje mogu da posvedoče ubijeni studenti – antiratni demonstranti sa Kent Univerziteta i njhove crne kolege iz Džeksona, ljudi pogubljeni u mnogobrojnim latinoameričkim intervencijama i pučevima, ogromne žrtve korejskog rata, nebrojeni stradali u Vijetnamu, Laosu i Kambodži, te ostali mrtvi civili iz preko 20 ratnih konflikata, u kojima je prva sila ideološkog kapitalizma učestvovala od 1945 do 1989. Amerika šezdesetih bila je na unutrašnjem planu uglavnom konzervativno, puritansko i patrijarhalno društvo, u kome se otvoreno tolerisalo, pa i ohrabrivalo ženomrzačko, rasističko, antihomoseksualno, i prikriveno antisemitsko ponašanje, te se na dnevnoj bazi vodila žestoka društvena borba na svim ovim frontovima, sve dok nova, humanija shvatanja nisu odnela svoju varljivu pobedu.

“Show Them The Way“ nam u ritmu sanjanja ređa slike: vidimo prvo Stevie kako sama namešta šminku u svojoj sobi i oblači haljinu, da bi nenajavljeno počela vizija u kojoj odjednom ulazi u prostoriju gde su žrtve tog vremena - pomenuti Kenedijevi i King, svi ovde rečima naslikani kao duhovi dobre prošlosti - čekajući je da zasvira svoj klavir. Pesma počinje tim opčinjavajućim prizorom: “ne znam da li je bila 1960 ili 1963 / sve je bilo večno, pa čak i ja / nisam bila stara, nisam bila mlada, samo sam bila deo njihovog sna“... Pevajući kao i uvek zaneseno, ona nam po prvi put ikad saopštava koliko je sebe uložila u sasvim drugačiji životni scenario od danas preovlađujuće surovosti, u kojoj niko ni sa kim nije ravnopravan, a razumevanja za drugog nema nigde na vidiku. Njena lična ispovest data je kao ispovest miliona koji su verovali u nešto što se činilo da je na dohvat ruke, a sada nije ni blizu. Sedeći u senci, za klavirom, ona sa primerenim žarom peva “imala sam san“, parafrazu čuvenog Kingovog govora, tom malom društvu “koga ne poznajem, ali ono poznaje mene“. I dok oni pričaju o budućnosti pijući šampanjac, Stevie ponavlja te reči, kao “glas njihovog sna“, jer tako nešto može da peva samo slobodan čovek.“Napustili su nas kroz jedan pucanj, ali nisu sa sobom odneli san”, devastirajuća je pretposlednja rečenica koja sabira pesmu u jedan utisak. Ona ima svoj eho u finalnoj slici u kojoj se Stevie pita čemu je sve to služilo, pokušavajući da izbegne razočaranje razvaljenom sadašnjicom, a jedna od odlazećih senki pomenutih velikih ljudi joj dobaci “ne zaboravi za šta smo se borili”. Refren se nadalje ponavlja kao najiskrenija moguća molitva, nudeći emotivno razrešenje: “molim te Bože, pokaži im put“ - jer mora biti da postoji put iz ovog pakla na zemlji i samo mi možemo da ga nađemo. Tu negde postaje jasno da ovo i nije toliko priča o izborima u nekada velikoj zemlji na istorijskom zalasku, koliko jedno od poslednjih svedočanstava o rokenrol generaciji, koja nikad neće prestati da se bori za bolji život svih.Ako je Stevie Nicks na našoj strani, večnost smo već osvojili.