Podeli
Bob Dilan se u pesmi "Murder Most Foul" bavi ubistvom Kenedija

Sad se s pravom može reći da karijera Boba Dylana ne bi bila kompletna bez ove pesme.

Čovek koji je napisao tolike besmrtne stihove što su razobličili sve nitkove ovog sveta, tako da za sva vremena ostanu goli pred istinom – jednu temu odlagao je 57 godina. Onu u kojoj se američki san srušio sam od sebe, u najvećoj od svih laži.

Od albuma “Tempest”, Bob Dylan čitavih osam godina nije objavio nijednu novu autorsku pesmu. I kad ju je konačno pustio među ljude, u ponoć između četvrtka i petka 26/27. marta 2020, bilo je to kao da je stari šaljivdžija hteo da nam poruči: “Hej, zaboravio sam još ovo da vam kažem…”. I pesma je krenula – sa svih svojih 17 minuta, najduža u njegovoj karijeri, snažno sugestivna recitacija kroz zube, praćena zavodljivo ponavljajućom folk-rok melodijom, kao na nekoj apokaliptičnoj igranci.

Ali, samo je tako i moglo da bude: pričanje priče jedini je dostojanstven umetnički postupak u ovom slučaju, jer kako uopšte otpevati istoriju svoje zemlje? I zaista, pesma “Murder Most Foul” upravo je to: istorija Amerike viđena kroz prizmu najveće laži koja je tamo ispričana, najpre tamošnjem narodu, a onda i svima ostalima – onu da je Džon F. Kenedi ubijen od strane jednog usamljenika, te da nije postojala zavera.

Dylan nam ovu priču isporučuje sa mladalačkim ogorčenjem vanvremenskog pankera koji tu laž nikad neće oprostiti. Takođe i sa dubokom mudrošću nekog ko je proživeo stvari što apsolutno niko drugi nije, kao najveća pojedinačna ličnost rok muzike, koja je tokom svoje podugačke karijere morala da upozna i svet senki moćnih ljudi iza scene, stalno izbegavajući zamke, spletke i podmetanja, prevare i moguće ucene. I tako on sad vraća poslednji dug, bez pardona svedočeći kakve su stvari zaista bile i kada je moralni odron počeo.

Iz naslova je jasno da ova mitska storija ima namerno unete šekspirovske elemente koji nam govore da je, nalik na “Hamleta”, ovde počinjeno grozno ubistvo oca od strane nekog najbližeg. Potanko se, čak ne ni u aluzijama, govori kako je ubistvo namešteno kao žrtvovanje i namerno ponižavanje stradalog. Sugeriše se da su mnogi znali šta će se desiti i učestvovali u tome. Prava tema je izdaja i smrt izabranog, koji je po zakonu vladao, te je njegova likvidacija zločin i po pravu, ali i nad dušom nacije. Rečenica “Murder Most Foul” ona je kojom duh Hamletovog oca otkriva sinu da je zapravo ubijen, označavajući taj gnusni čin izrazom “najpodlije ubistvo”.

Ova kompozicija ima istu onu nezaboravnu silinu direktno razbličavajućih poruka uličnog mudraca iz naroda, kakve je Dylan sipao pred publiku 1960-ih, od “Blowin’ in the Wind”, preko “A Hard Rain’s a-Gonna Fall” do “Masters of War”.

Bez pardona se baveći događajem koji je promenio istoriju Sjedinjenih Država, i nazivajući zločince zločincima, on lamentira nad sudbinom svoje zemlje, kao da sa druge strane pomenutih nezaboravnih pesama pokušava da stavi jednu jaku koricu i zatvori knjigu, ispričavši nam šta se u međuvremenu zbilo.

Druga polovina ovog sad već klasičnog dylanovskog epa, naime, predstavlja transcendentalno putovanje kroz istoriju američke popularne kulture koja nam se odjednom ukazuje kao molitva za izgubljenim snom.

Priča koja je morala da bude ispričana: Bob Dilan, foto. EPA-EFE/Abir Sultan

Susrećemo Dylana u vrhunskoj poetskoj formi kako od čuvenog radijskog voditelja Wolfman Jacka naručuje da mu pusti ovu ili onu legendarnu pesmu, pa do kraja ide nabrajanje nezaboravnih rok, soul i džez numera. Pojavljuju se John Lee Hooker, Etta James, Jelly Roll Morton, Charlie Parker, Patsy Cline, Nat King Cole, čak i Elvis Presley kao Mr Mistery, ali i Don Henley i Glenn Frey iz Eaglesa, Lindsey (Buckingham) i Stevie Nicks iz Fleetwood Mack, te mjuzikl “Tommy” i hit grupe Queen – no, najveće iznenađenje je prisvajanje The Beatlesa, “koji će doći da te drže za ruku” na samom početku, kao uvod u naivnost epohe.

Pominjanje naziva svake od tih stvari koje se ovde navode ima simboličku ulogu, govoreći o izgubljenoj nevinosti i onome u šta se nekad verovalo – neki citati su pomalo privatni, ali svi zajedno orkestrirano saopštavaju da je Kenedijevo ubistvo bilo prvobitni greh, početak pakla iz koga se Amerika nikad nije izvukla.

Objavljivanje “Murder Most Foul” duboko je politički čin. Svi korisnici youtubea znaju da originalnih Dylanovih pesama nema na internetu za besplatno slušanje, jer je tako nešto on zabranio. Sama činjenica da je ovo dao celoj planeti i lično napisao prateću poruku, pokazuje kako je procenio da je baš sad, dok se ruše kulise sveta, pravi trenutak da se skrivenim moćnicima kaže kako neko ipak zna šta se to desilo u Dalasu, Teksas, novembra 1963. I da u ovom svetu lažnih političara ima nekog ko stoji iza onoga što govori, i zna za sva njihova mračna nedela, od tad pa do danas…

Laž je, tako, odjednom postala ono što i jeste – laž. Istina je da je jedan predsednik SAD pogubljen pred očima javnosti od strane nepoznatih zaverenika, te da je tog dana izvršen državni udar koji je uništio nadu u toj zemlji, kao i veliku šansu da svet bude bar malo drugačije i pozitivnije mesto – od sad ovo postaje opšteprihvaćena istorijska činjenica, pošto ju je kao takvu, kroz dragoceno iskustvo ove pesme, definisao Bob Dylan.