0
Imao je zavodljiv stil, uvlačio vas je u tekst poput reditelja najboljih filmova - o kojima je, valjda, znao sve - i više vas nije puštao bez obzira na to da li je pisao o Bilu Gejtsu, Džonu Hjustonu, „Pesmi Evrovizije“, demokratiji ili o prostitutkama s Plavog mosta, srpskom paprikašu ili izboru za mis.
Bogdan Tirnanić je, po svoj prilici, poslednji novinar čiji je nadimak, kako za života, a bogme i danas, prepoznatljiviji nego puno ime i prezime mnogih koji bi hteli biti (kao) on. Rođen je na današnji dan pre osamdeset godina i da je živ, verovatno bi još pisao i bio bez konkurencije, iako je danas više kolumnista neg na gori lista. Imao bi i šta da kaže na račun svih nas koji danas kolumnisticiramo, a nešto je svojevremeno i rekao u jednom intervjuu mladoj novinarki, koji, iz nekog razloga, nije objavljen. Na pitanje čita li kolumne svojih kolega, stari cinik je odgovorio:
„Čitam redovno, nego šta. Sa bolom u duši!“
A možda bi samo malo parafrazirao rečenicu koja mu se apokrifno pripisuje: “J…š državu u kojoj sam ja najpametniji” i rekao: “J…š novinarstvo u kome svi pišu kolumne.”
Pisao je sa strašću posvećenika novinske reči, živeo je isto tako, gledao je sve ono što su i drugi videli samo nisu umeli da to pretvore u poeziju teksta, uzimao nam je reč iz usta koja bi bez njega tu i ostala.
Tirke nije bio samo sinonim vanserijskog novinara, već i čoveka sa širokom lepezom interesovanja – film, sport, stripovi, rokenrol, estrada, književnost, televizija, kultura u najširem smislu. I o svemu tome je mogao da piše s istinskim poznavanjem i kredibilitetom, često izazivajući zavist fahovski specijaliziranih eksperata. Tirnanić je to ovako video: „Intelektualca ne određuje njegova školska upućenost u određenu sferu ljudskog duha, već ga određuje njegova sposobnost da kritički promišlja svet, unapred odlučan da bez roptanja prihvati konsekvence tog promišljanja.“
Bio je, istovremeno, hroničar Beograda i promoter njegovog duha, čuvar sentimentalne istorije ovog grada, ali i njegova istinska ikona. Upravo je nota originalnog i drskog beogradskog mangupluka bila okosnica Tirnanićevog stila pisanja, a to se ne uči ni u školu ni na fakultetu, na koje, by the way, Tirke i nije trošio vreme. Stigao je do četvrtog razreda gimnazije, ali nije maturirao, pa je znao da kaže kako je „nekvalifikovana radna snaga“. Međutim, taj preskok u formalnom obrazovanju u njegovom slučaju nije bio hendikep, jer ga je nadomestio obilnim znanjem koje je sticao van klupa i amfiteatara. Delimično i u kafanama, gde je bio inventar u najboljem smislu te reči i gde je kupio i razmenjivao esenciju duha sa najumnijim ljudima. Tamo je naučio jednu od najvažnijih lekcija: za kafanskim stolom nije mesto onome ko je dosadan.
Ovaj aksiom Tirnanić je doslovno preslikao na svoj novinarski i esejistički angažman, smatrajući da takvima nije mesto ni u novinama pa je kao autor bio borac protiv dosade, oveštalosti, uštogljenosti i isprazne ozbiljnosti. Mogli ste da se sa njim slažete ili ne slažete, mogli ste da mu zamerite poneku netačnost, pakosnici (naročito oni koji nisu u stanju ni red da napišu) prebacivali su mu da je skriboman, samo niste mogli naći nikoga ko Tirketov tekst ne bi pročitao do kraja. Imao je zavodljiv stil, uvlačio vas je u tekst poput reditelja najboljih filmova – o kojima je, valjda, znao sve – i više vas nije puštao bez obzira na to da li je pisao o Bilu Gejtsu, Džonu Hjustonu, „Pesmi Evrovizije“, demokratiji ili o prostitutkama s Plavog mosta, srpskom paprikašu ili izboru za mis.
U njegovim tekstovima su, a da smetaju jedni drugima, egzistirali citati njegovog omiljenog Maršala Makluana i grafiti sa beogradskih zidova, sve je to bilo maestralno ukomponovano u cilju prave poruke, koja nikad nije bila jeftino dociranje. I dok bi kod mnogih pisaca ono kafansko i anegdotalno najčešće sklizalo u banalnost, u njegovim tekstovima bilo je kvalitet više, jer je znao sa tim osetljivim materijalom da rukuje. Kao što je znalački znao da ispija viski i pripaljuje „kent“, nehajno naslonjen na šank Ateljea 212 ili čekajući zoru u Klubu književnika. Nikome nije zavideo, osim možda kolegi Momčilu Jokiću, koji je viski pio sa Džonom Vejnom, mada je i sam negde u Nešvilu na poklon dobio karton „džeka denijelsa“ i to, ni manje ni više, nego od Ala Gora, tada novinara, a kasnije potpredsednika Amerike. Zaslužio ga je žovijalnim odgovorom na pitanje ko je Džek Denijels.
„Vaš nacionalni heroj“, odgovorio je Tirke i u hotelsku sobu mu je stigao paket „flaširanog heroja“. Žao mi je, Tirke, što ovo moram da ti kažem ali novinari više gotovo da ne piju niti kao nekad idu po kafanama, u redakcijama je pušenje zabranjeno – ovi što duvane puše neku elektroniku, a ni pismenost i talenat više nisu uslov za bavljenje novinarstvom. Ispada da si i živeo i umro na vreme.
Bogdan Tirnanić (1941–2009) bio je novinar, filmski kritičar, televizijski autor, marketinški stručnjak, saradnik na filmskim scenarijima („Dečko koji obećava“, „Poslednji krug u Monci“), glumac (filmovi „Rani radovi“, „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene“, TV serija „Otpisani“) i autor nekoliko kultnih knjiga ( „Beograd za početnike“, „Beograd za ponavljače“, „Koka-kola art“, „Ogled o Baji Patku“, „Bosanski bluz“). Pisao je za razne novine širom Jugoslavije, a naročiti pečat je ostavio u NIN-u. Novinarska nagrada Udruženja novinara Srbije za komentar danas nosi njegovo ime.
BONUS VIDEO: Minja Matić sa majkom
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
