1
"Za Srbiju bi bilo dobro da najzad ima predsednicu" – glasi naslov na prvoj strani lista Danas. U tekstu, žene sa opozicione scene iznose stavove o tom predlogu. To liči na "Stilske vežbe" Rejmona Kenoa, knjigu u kojoj se na 99 načina opisuje ista situacija – u ovom slučaju nemoguća.
Na mom fejsbuku osvanulo je juče duhovit post: „Bože, da li je moguće naći partnera ako žena ima 40+ a ne ide kod frizera? Išla bih i ja, da imam kad“. Mnogo je duhovitih odgovora pristiglo na tu adresu. Ja sam pokušala da zvučim optimistično: „Draga Nataša, nikad ni za šta nije kasno, samo je za neke stvari prerarno. Može, ako imate prirodnu kosu kao ja. A može i, ako imate mnogo više od 40 godina, kao ja. I, nema to veze sa kosom i frizerom, ima sa duhom i ličnošću. Važno je osmeliti se, skočiti u duboku vodu i – zaplivati. Verujem u snagu žena“.
Ove dve naizgled udaljene teme delovale su mi povezano. Obe su posvećene tzv. položaju žena, kako je rodna ravnopravnost nazivana u vreme samoupravnog socijalizma kada sam izučavala tu problematiku. Nije se situacija mnogo promenila, naprotiv. Ogroman je procenat polupismenog stanovništva u današnjoj Srbiji koja je i dalje duboko patrijarhalno društvo u kome nasilje nad ženama tek stidljivo počinje da se pomalja kao tema. O kažnjavanju masovnih nasilnika, moćnika, nema ni govora.
Gledajući ženske osobe koje su se upustile politiku nazivam ih, kao i onda, alibi ženama: one jesu istaknute članice stranaka, premijerke i ministarke, ali se gotovo identično ponašaju, govore i deluju ne odmičući se od aktuelnog, opšte prihvatljivog modela copy paste. A sve su uredno isfrizirane. To što su žene, ne čini bitnu razliku u odnosu na ostale političare. Možda i ne bi trebalo ni da čini?
Ostale žene, velika većina van javne scene, lišene su glasa, što znači da su lišene vlasti nad sopstvenim životom u ekstremno polarizovanom društvu kakvo je naše. One su „manje zaposlene, slabije plaćene i izložene nasilju“ – prema rezultatima iz „Izveštaja o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti“ 2020. godine, koji potpisuju tri autorke a objavlje Udruženje građanki FemPlatz iz Pančeva. U britanskom časopisu „Ekonomist“ nailazim na analitički tekst čija je teza da su društva koja ne poštuju žene nasilnija i nestabilnija nego ona koja su se emancipovala. Kako će političari koji se ne brinu o interesima polovine populacije uopšte razumeti svet u kome žive, pitaju se autori.
Jedna obimom mala knjiga, tursko britanske politikološkinje i poznate spisateljice Elif Šafak, „Kako sačuvati razum u doba podela“, prigodno je uputstvo o tome „Kako izaći iz mračne šume dezinformacija i populizma pomoću kulture i optimizma“. Autorka nas ženskom rukom vodi kroz poglavlja koja slikaju faze kroz koje prolazimo: Razočaranje i zbunjenost; Teskoba; Gnev; Apatija; Informisanost, znanje, mudrost.
„Živimo u vremenu u kome ima previše informacija, malo znanja i još manje mudrosti. Taj odnos mora da se preokrene. Izvesno je da nam je potrebno manje informacija, više znanja i mnogo mudrosti“, zaključuje Elif Šafik. U suprotnom, piše, potonućemo u varvarstvo, u neznanje.
Kad god je društvima u istoriji civilizaciije pretila takva vrsta potopa, u situacijama najvećih kriza, pokazivala se životvorna snaga žena.
Stvarno verujem u nju.