"Koliko je zapravo potresan prvi deo vašeg teksta. Gorak ukus te, tako dobro opisane stalne pretnje u vidu loših vesti i materijalne i duhovne zagađenosti, nije mi uspeo poništiti opis tog rukohvata nade. Ipak, to ne čini takva prepoznavanja dobrog manje vrednim, naprotiv", piše mi prijateljica sa FB-a povodom prošlonedeljnog dnevnika, kolumne "Veče izuzetnih" na portalu nova.rs.
U danima pred Novu godinu, kao svi brodolomnici sa ovog splava meduza izgubljenog u moru neistina, i ja tražim udaljeni svetionik, osećaj optimizma, koji bi trebalo da nas uvede u 2022. Znam da je nada jedini pojas spasavanja a da je magija novog početka zavodljivi zov sirena koji obećava Promenu. A onda se dogodi „Utisak nedelje“ Olje Bećković i bliski susret sa tri izuzetne mlade osobe: sa glumicom Jelenom Stupljanin, sa muzičarom i piscem Markom Šelićem Marčelom i, sa rediteljem i autorom podkasta „Agelast“, Galebom Nikačevićem.
Njihove reči i dela zvuče mi daleko više patriotski nego sva propisana insticanja zastava i obavezna slušanja himne. Patriotizam na delu umesto poplave praznih reči, floskula, umesto busanja u junačke, desničarske grudi ispod dukseva sa kapuljačama, dok se na sveže okrečenom zidu zgrade koji peru ponovo pomalja lice Ratka Mladića. I, poverujem u snagu mladosti i u magiju novog početka. Na kraju i publika i gosti utiskom nedelje proglase proteste čačanskih srednjočkolaca protiv Rio Tinta i svih drugih zagađivača koji nam truju dedovinu i očevinu – zemlju, vazduh i vodu.
Patriotizam je, prema Larusu, držanje koje ispred svake druge namere stavlja inters svoje zemlje. E pa, o tome su govorile ove tri izuzetne mlade ličnosti u „Utisku nedelje“, vraćajući nam nadu i pokazujući spremnost da oni vode igru umesto nas, uveliko istrošenih i razočaranih.
Moj unuk Maksim ( 7,5 ) je Deda Mrazu napisao da bi želeo da za Novu godinu dobije društvenu igru Džumandži. Nemam pojma šta je to, ali kupujem poslednji primerak u prodavnici igračaka. „Planulo je“ – kaže mi prodavačica. Odlazim na internet da me unuk ne uhvati u neznanju. Reč je o filmu, američkoj akciono- avanturističkoj komediji iz 1995. sa Robinom Vilijamsom koji je dobio nastavke – 2, 3, 4. Igra je inspirisana radnjom filma gde se nekoliko mladih ljudi gubi u džungli u kojoj ih čekaju nepredviđene opasnosti. Drugom unuku, Mironu ( 1, 8 ) htela sam da kupim drveni vozić. On voli da mu sa mog mobilnog telefona puštam pesmicu koju peva Minja Subota, „Razbole se lisica“. Ovih dana on, kada se pesma završi, pritiskuje samouvereno dugme druge numere, i ne čekajući kao dosad da ja to uradim. Shvatam da moj izbor poklona možda ne bi bio pravi. Naše igračke su retro, vintidž, kao i mi. Ali, ne predajem se. Spremna sam još da učim: ako ne možemo da ih predvodimo, pridružimo im se.
P.S. Poklon koji sam sebi stavila pod jelku je novo izdanje izvrsne knjige Predraga Matvejevića „Mediteranski brevijar“. Ovih dana virtuelno plovim po Mediteranu naše mladosti. Izbor za književne sladokusce. Odatle potiče inspiracija za naslov poslednjeg Dnevnika u 2021. Brevijar je kratak pregled, izveštaj.
Želim nam svima mnogo sreće u Novoj, 2022. Za Promenu!
Bonus video: Marčelo – Kljukani smo idejom da se ne podržavamo
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare