Piše Neda Todorović: Bel epok

Jedanaest umrlih i 1878 zaraženih!U konkurenciji svih ostalih događaja, ovi brojevi se najdirektnije odnose na naše male živote. A mi, kao da toga nismo svesni. Provodimo noć prateći američke izbore, čitamo o neviđenim obračunima glasila vlasti sa nezavisnim medijima, ne možemo da se načudimo da REM nije izglasao ograničenje vremena emitovanja rijaliti programa?! Ustvari, možemo. Jer, u postojećem stanju stvari važniji su nečiji nezdravi rejtinzi nego mentalno zdravlje građana. Uticaj rijalitija na decu nije ovde aktuelna tema. Parlament bi tek trebalo da izglasa zakon o kažnjavanju onih koji ne poštuju mere zaštite – nošenje maski. U odnosu na sve ono što su do sada preduzele evropske zemlje - kasnimo, mnogo kasnimo. Pa imam utisak da životi ovdašnji vrede daleko manje, da su na rasprodaji.Mlečno siva magla se jutros kao zavesa spustila nad grad zaklanjajući svaki vidik. Ne samo da smo zatvoreni u stanove, sada ne smemo ni prozore da otvorimo. O izlasku na terasu i da ne govorimo. Juče smo bili najzagađeniji grad na svetu, danas smo među nekoliko najzagađenijih. Ubistvena kombinacija nezdravog vazduha i korone rezultira statistikama koje zastrašuju.Scene koje sam gledala prethodnih dana svedoče o kraju ove, ovakve civilizacije: Parižani u koloni dugoj 800 kilometara pred zatvaranje grada svetlosti beže negde gde ima više svetla. Scene liče na bežaniju pred okupaciju. Pisac Frederik Begbede, koji se nedavno s porodicom preselio u provinciju, iako je neizlečivi urbanofil, pesimistično prognozira u listu Figaro: ‘’Paris c'est fini’’. Ali, i najnoviji teroristički napadi u Francuskoj dogodili su se izvan prestonice, u Nici i Lionu. Pa se pitam: Capri, c’est fini? A terorizam se, odmah potom desio i u Beču, koji godinama prednjači na top-listi gradova u kojima je najkonfornije i najmirnije živeti. U potrazi za počiniocima masakra nad stanovnicima koji su poslednje večeri pred mere zaštite sedeli u kafićima, i Beč je postao - zatvoren grad.https://www.youtube.com/watch?v=_RMIQmHQCsMSmrtonosan je taj razorni koktel korone i terorizma. Saterani smo u torove iz kojih sada, zbog zagađenosti, ne smemo ni nos da promolimo. Čitav život se preselio u onlajn sfere. Izgleda da je neki novi stoicizam jedini pravac koji vodi ka uspostavljanju ličnog mira i ravnoteže u svetu u kome tehonlogija pobeđuje kulturu, matrijalno bogatstvo dominira nad duhovnim, primitivizam potiskuje civilizovano ponašanje. A laž i galama suvereno dominiraju javnim prostorom.''Jesam te lagala, to da, ali te nikad nisam obmanjivala'' - napisala je glumica Sara Bernar nekom ljubavniku u oproštajnom pismu. Taj utešni stav postao je danas opšte mesto u političkoj, pa i u svakoj drugoj, areni. Ovaj citat nalazim u najnovijoj knjizi Džulijana Barnsa, “Čovek u crvenom kaputu”. Ponadala sam se da ću moći da pobegenem od stvarnosti čitajući ovo fascinantn delo o epohi Bel epok ( 1870 – 1914 ), o tom lepom dobu, poznatom kao vreme glamura i hedonizma koje su obeležili Oskar Vajld i Henri Džejms, Braća Gonkur i Sara Bernar, a čiji je glavni lik jedan stvarni ginekolog, slavni naučnik, esteta, bonvivan, kolekcionar, profesor i Don Žuana.''Politička korupcija u Francuskoj bila je endemska: pričalo se da svaki bankar ima svog ličnog senatora i njegove zamenike. Štampa je govorila izuzetno grubim jezikom; zakonske kazne za klevetu bile su blage; preovladavale su lažne vesti; ubistva su bila močuča u svakom trenutku... Došlo je do uspona nativizma krvi i tla, koji se zalagao za ''ponovno buđenje'' starog glaskog duha; zatim i do strasne žudnje - čiji je glasnogovrnik bio Bulanže - za osvetom bad Pruskom; konačno, i do grčevitih, po čitavoj zemlji raširenih, erupcija antisemitizma''. Barns je konstatovao da je Bel epok bila era u kojoj ''predrasude vrlo brzo metastaziraju u paranoju''.Šta se žalimo kad smo usred Bel epok! ‘’Nešto je trulo u državi Danskoj’’, rekao je Šekspir da ga ne skrate za glavu što kritikuje lošu vlast.