Piše Nebojša Bradić: Protiv straha

Kultura 11. dec. 202021:33 > 21:41
Podeli:
Borislav Pekić Foto: Goranka Matić

Povodom 90 godina od rođenja Borislava Pekića.

Piše: Nebojša Bradić

Nebojša Bradić, Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Sreli smo se prvi put u Klubu Narodnog pozorišta. Bilo je rano proleće 1979. Ne sećam se ko je sedeo u njegovom društvu, ali znam da sam došao nenajavljen i bez preporuke. Rekao sam mu da se radi o mojoj diplomskoj predstavi i da želim da radim njegov komad u Narodnom pozorištu u Nišu. Predložio je susret u podne u Gradskoj kafani. Tako je počelo neobično druženje već poznatog pisca i studenta režije.

Sedeli smo, uz viski, u polupraznoj kafani Inex. Govorio sam mu svoje utiske o višetomnom romanu Zlatno runo, koji je izlazio u nastavcima u titogradskom časopisu Stvaranje. Drama Remek delo ili Sudbina umetnika nastala je na osnovu treće knjige ovog romana. Čitajući Radovana Samardžića već sam dosta znao o istoriji. Prikazivanje turskim ordijama sultana Sulejmana kao živog, dosta dugo pošto je on bio mrtav, događaj je koji je imao široko istorijsko i misaono značenje.

Razgovor je pomalo ličio na intervju, pomalo na čas istorije. Pekić mi je pričao o tome kako je hodao Konstantinopoljem i jednog popodneva sklopio oči u hladovini tvrđave. Činilo mu se tada da čuje jasan zveket mačeva i odjeke bitke koja se tu nekada davno vodila. A onda bi se, između dva viskija, zainteresovao za moje profesore i saradnike na predstavi.
Posebno mu se dopala ideja da scenu radi vajarka Olga Jevrić, kao i da se u predstavi čuju Pesme prostora Ljubice Marić. Nije bio protivan stilizaciji koju sam ponudio kao rediteljski pristup. Verovao sam da je Remek delo ili Sudbina umetnika komedija sa elementima groteske, i da je to put kojim će ići moja predstava. Pošto je putovao u London, pozvao me je da ga posetim i da mu prenesem utiske o premijeri.

Beogradska premijera Remek dela ili Sudbine umetnika izašla je uz pohvale tekstu, režiji, glumcima i atmosferi koja je u predstavi ostvarena. Bilo je prigovora na literarnost dela, ali i oduševljenih pristalica povratka literature u pozorište. Sećam se Branislava Jerinića, kao Simeona, cincarskog majstor-šminkera, ali i Jovana Milićevića, koji je briljantno govorio monolog Mehmed paše Sokolovića.

Na Fakultetu dramskih umetnosti odbranio sam rediteljsku koncepciju predstave te pripremljen – sa nacrtima i adaptacijom teksta, podelom uloga i punim baterijama – krenuo za Niš da počnem probe u tamošnjem Narodnom pozorištu.

Ali, nije išlo. Već na stepenicama sačekao me je umetnički direktor i rekao mi da bi trebalo da promenimo komad. „Zašto?“ – pitao sam šokiran. „Znaš, ova situacija?“ – govorio je i pokazivao nagore.“Ali, komad se igra u Beogradu!“ – bio sam gnevan i pomalo bučan. Umetnički rukovodilac je slegao ramenima, trudeći se da me utiša, a onda je odjednom „uskočio“ u kancelariju, gde je imao neodložna posla. Direktor nije bio u zgradi, objasnila mi je sekretarica pozorišta.
Preostalo mi je da siđem u bife. Tu me je ščepao raspojasani lokalni reditelj sa paranoičnom idejom: „Šta će ti ovaj IB-ovac? Mani se toga. Vidiš li da Tita svaki dan sređuju doktori?“ Pokušao sam da kažem da od ovog komada nije bilo nikakve štete u Beogradu i da ne vidim nikakvu logiku u tome što priča. „Pripazi se, mali!“ – značajno me je gledao. „O tome smo govorili na partijskom sastanku“. Shvatio sam da su sva vrata zatvorena i da neće biti mog Remek dela ili Sudbine umetnika.

Pekića nisam video tog leta u Londonu. Međutim, nekoliko godina kasnije, 1983. rešio sam da se ponovo vratim jednom njegovom komadu. Bio je to Obešenjak, u Kruševačkom pozorištu. Glavni lik je mladi čovek koji „Za početak hoće da se obesi, a onda će videti šta će“. Junak ove drame paradoksa na taj način se nalazi u opoziciji sa proklamovanim, programskim optimizmom, s nepomućenom verom u progres. Pekić u njemu analizira komunizam kao vulgarni, populistički utopizam.

Međutim, vrlo brzo se stvar pročula i u pozorište su počeli da svraćaju radoznali sugrađani. Neki su izražavali zabrinutost zbog toga što se takvi komadi igraju u gradu koji ima slobodarsku prošlost. Bilo je i onih koji su tu bili i po službenoj dužnosti. Nije pomagalo ni to što sam ih upućivao na to da je Pekić nagrađivan pisac. Dušebrižnici su vadili njegove zatvorske fajlove. Uistinu, bili su informisani da je moj autor bio u zatvoru kao član SDOJ-a.

Obešenjak je podelio kulturne i političke radnike. I dok su jedni isticali da se Pekićev slojeviti tekst zasniva na na ironičnom otklonu koji nije situiran u određenom vremenu, drugi su ukazivali da ovaj komad u stvari nudi beznađe kao izlaz i jasne aluzije na domaće vrednosti i okolnosti, upozoravajući da predstava može da izazove teške političke posledice.

Ulje na vatru dolio je umetnički rukovodilac, reditelj Jovan Putnik, koji je vodio tribinu o predstavi, napomenuvši da se otvara “novi slučaj Golubnjača“. Pominjanjem ove predstave i afere koja se s njom dogodila u Novom Sadu, stvorila se naelektrisana atmosfera koja je otvorila pitanje da li će predstava uopšte ići ili ne. Ansambl predstave je bio vrlo kompaktan i najava „slučaja“ ga nije poremetila. Na kraju, premijera se dogodila i Obešenjak je izbegao omču.
Prošlo je nekoliko pozorišnih sezona, dešavale su se velike promene u društvu. Demokratija je najavljivala budućnost. Borislav Pekić se vratio u politiku. Na prvim izborima, 1990. bio je kandidat Demokratske stranke za poslanika i nije uspeo u Rakovici. Ubrzo je počeo rat u Hrvatskoj. Kao mladi upravnik Kruševačkog pozorišta, za svoju prvu premijeru u sezoni izabrao sam Pekićevu komediju Generali ili srodstvo po oružju. Činilo mi se da je ova priča naš mali glas razuma protiv besnila rata.

Glumci Đuza Stojiljković i Milija Vuković umeli su da se poigraju fantazijama pekićevskih generala, znajući da se u tom trenutku na ratištima u Vukovaru i Dubrovniku dvojnici njihovih likova igraju svoje ratničke igre sa mnogo većim ulozima. Na premijeru je došao autor. Bio je veoma zadovoljan predstavom i ostao je sa glumcima duboko u noć. Popili smo sav upravnički viski, a on je prepričavao anegdote, među kojima i kako je pre nekoliko dana na brdu iznad Herceg Novog povredio koleno, isto ono koje su mu komunisti prebili u zatvoru pedesetih godina. Želeo je da vidi front. „A onda su Hercegovci pripucali!“.

Sutradan smo prošetali gradom. Napravio sam i njegov fotos ispred kule kneza Lazara. Bio je to naš poslednji susret. Krajem te godine Pekićevo ime je bilo na spisku 18 akademika SANU koji su uputili mirotvorni apel. Predstava Generali ili srodstvo po oružju uvrštena je na listu najboljih predstava u Srbiji, a Vida Ognjenović, selektirala je predstavu za program Sterijinog pozorja. Krajem maja pozvao sam Pekića da nam se priključi u Novom Sadu. S druge strane slušalice je bila njegova majka. Nije mogla da mnogo objašnjava. Shvatio sam da je Pekić teško bolestan. Umro je 2. jula 1992.

Tako se, međutim, nismo razdvojili. Rešio sam da se vratim njegovom Zlatnom runu, istom onom delu iz koga je nastala drama Remek dela ili Sudbine umetnika. Predstava je, uz pomoć dramaturga Maše Jeremić i Željka Jovanovića, prevazišla literarni predložak i u igri glumaca Nebojše Glogovca, Vojina Ćetkovića i Nebojše Dugalića, postala više od priče o šminkanju mrtvog Sulejmana Veličanstvenog. Zlatno runo je odigrano više od 200 puta u zemlji i inostranstvu. Pekićev duh je sve vreme bio sa nama.

Iz Pekićeve arhive, uz pomoć Ljiljane Pekić, izdvojio sam, adaptirao i režirao za Dramski program Radio Beograda i Pekićeve drame: Blagosloveni siromašni duhom ili Čudo u Gadari, Čisti i nečisti ili Čudo u Jabnelu i Rđav dan na Stock Exchange-u.

Kada bih birao komad za ovo vreme, izabrao bih komad Čisti ili nečisti, priču o gubavki koja je izlečena. Ovaj komad koji je nastao na osnovu Pekićeve priče Čudo u Jabnelu nudi ključ za pekićevsku parabolu o strahu, toj temeljnoj nečistoći koja izjeda ljudske zajednice. Čini mi se da bi to mogao biti i najvažniji testament Borislava Pekića.

Komentari

Vaš komentar