Eseji o srpskoj književnosti (1) – Mit o Mihizu

Kultura 12. okt. 202023:15 > 23:54
Podeli:
Borislav Mihajlović Mihiz, Foto: Youtube

Započeo kao pesnik, u čemu nije ostavio vidnijeg traga, Borislav Mihajlović Mihiz je pravi književni glas stekao kao književni kritičar, a onda je tome glasu dodao i glas dramskog pisca i glas tolerisanog disidenta u jednopartijskom društvu realnog socijalizma.

Piše: Gojko Božović

Kao aktivni književni kritičar, Mihiz je delovao kratko, svega nekoliko godina u pedesetim, kada je pisao kritiku u NIN-u, ali dovoljno da postane poslednji književno-kritički mit u srpskoj književnosti. U istoriji naše književnosti takvih mitova nije bilo mnogo i svi su oni delili sudbinu i izazove svoga vremena u kome je, uvek na nešto drugačiji način, književnost bila javno značajna i vidljiva. Pre Mihiza to su svakako bili Ljubomir Nedić, Bogdan i Pavle Popović i Jovan Skerlić. Posle Mihiza takvog mita nije bilo, niti je on bio moguć, utoliko pre što je književnost postepeno ali uporno gubila uporište u javnosti i uticaj u društvenom životu, da bi u savremenom trenutku razmere javnog uticaja jednog književnog kritičara kakav je Mihiz delovale kao mitske i legendarne predstave, bez ikakvog učešća u stvarnom iskustvu. Bilo je posle Mihiza i u njegovom vremenu kritičara koji su duže trajali, koji su se posvećenije i studioznije bavili kritikom, s više ambicije i analitičke usredsređenosti, sa utemeljenijim i šire zasnovanim teorijskim i književno-istorijskim polazištima, onih koji su definisali škole i poetike, ali niko od njih nije ni u književnosti, ni u književnoj ili sasvim širokoj javnosti obnovio Mihizovu ulogu, niti stekao neupitni status književnog arbitra.

Da bi se uspostavio pomenuti književno-kritički mit, neophodan je kontekst u kome književnost ima tako važnu socijalnu ulogu, neophodan je istorijski trenutak u kome književnost, posle godina ideološkog fundamentalizma, uspeva da dođe do nešto više socijalnog vazduha, neophodan je medijski pregledan sistem u kome nijedan medij nije zamisliv bez književne kritike, neophodno je umeće kritičara da posreduje između književnosti i društva. I, naravno, neophodan je kritički subjekt kakav je bio Mihiz. Mihizova kritika je pregledna i precizna, izrazita u stilu i u vrednosnim sudovima. Mihiz se ne unosi previše u analizu, niti je to za jednog impresionističkog kritičara od presudnog značaja, ali jasno izdvaja vrednosti i zainteresovano ih preporučuje čitaocu.

Mihiz je verovao u kritiku koja ima strast i stav. Takva kritika mora da se zalaže za vrednosti u koje veruje bez ikakvog ostatka. U toj veri i u toj strasti, iskazanim efektnim i poletnim rečenicama, punim obrta i jezičke vatre, krije se jedan od najvažnijih elemenata Mihizovog kritičkog mita. I kada je pisao o Prokletoj avliji tako da od Andrića dobije priznanje kako o toj knjizi zna više od njega, i kada je zastupao estetičke vrednosti nasuprot ideološkim limitima i otporima, i kada je lakonski i pokeraški otpisivao oglašene književne i ideološke korifeje svog doba („Ni Janko, ni Marko“), Mihiz je na konkretnim primerima potvrđivao da književnost jednog vremena zahteva kritičko razumevanje koje će biti dovoljno spremno i samosvesno da odgovori i na književne izazove i na društvena ograničenja. Veliki kritičar ima i velike promašaje, pa će tako činjenice da nije razumeo i prihvatio priče Miodraga Bulatovića, da je bio član žirija koji 1957. godine nije dodelio NIN-ovu nagradu Vladanu Desnici za roman Proljeća Ivana Galeba ili da je bio član žirija koji 1959. godine nije dodelio NIN-ovu nagradu, premda je to godina u kojoj je objavljen roman Miodraga Bulatovića Crveni petao leti prema nebu, biti samo deo mita zvanog Mihiz.

Premda je kritike aktivno pisao svega nekoliko godina, Mihiz je bio uticajan kritičar i u decenijama kada kritike nije pisao. O tome svedoče mnogi pisci njegovog vremena, recimo, Borislav Pekić u svojim dnevnicima, a o tome uticaju govori i sam Mihiz u memoarskoj i anegdotskoj prozi Autobiografija – o drugima.

Kada ga je nazvao „prijateljem književnosti“, Predrag Palavestra je sasvim tačno naznačio jednu Mihizovu osobinu, sasvim retku, uostalom, u svetu književnih kritičara – umeće da, u jedan mah, istakne sebe, vlastitu poziciju, stav i pogled na svet, ali i da, ništa manje zbog toga, već, naprotiv, u mihizovskom paradoksu, još snažnije bude na strani većine najboljih knjiga svoga vremena.

Mihiz se svojim različitim aktivnostima okretao u gotovo pravilnim decenijskim razmacima. Pedesetih je pisao kritike i postao institucija književne javnosti, u šezdesetim se posvetio pisanju drama sa epskom ili istorijskom osnovom, ali i sa izrazitim političkim sadržajem, da bi Mihizove sedamdesete i početak osamdesetih obeležile dramatizacije koje su vrlo često bile društveni koliko i pozorišni događaj. Polovinom osamdesetih Mihiz se okreće književnim portretima svojih prijatelja i savremenika, pri čemu njegova gipka, ponesena, impresionistička rečenica u kojoj se jedine i međusobno nadgornjavaju patos i ironija dolazi na teren osobenog eseja. U prvoj polovini devedesetih višedecenijski disident izlazi na javnu scenu, ali to više nije scena koju obeležavaju otmeni književni saloni i razgovori, novinske redakcije i pozorišni bifei, jezički paradoksi i strast dijaloga, već istorijska i politička drama koja prožima čitavo društvo i odnosi svoje žrtve.
Povlačeći se, posle nekoliko godina, neopozivo s takve scene, Mihiz je, zapravo, možda i ne videći to, ukazao da je na toj i takvoj sceni književnost postala suvišna, a razgovori jedva mogući.

Sutra: Priključenija Dositeja Obradovića

(Iz knjige “Igračke sudbine”, izdavač Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd)

Foto:Privatna arhiva

O knjizi

Eseji u ovoj knjizi nastajali su u dužem vremenskom periodu. Prvi su nastali u drugoj polovini devedesetih godina, poslednji esej u ovoj knjizi napisan je u godini koja je prethodila pojavljivanju ove knjige pred čitaocima.

Pripremajući ovu knjigu, koja treba da izrazi jedno razumevanje književnosti i istrajno uverenje da književnost jeste plodonosan način da razumemo i dugo trajanje u vremenu i ono što nastaje u neizvesnom današnjem trenutku, svi eseji su pažljivo pročitani, dok su izneti argumenti iznova razmotreni i provereni. Gotovo svi eseji su pretrpeli manje izmene, najčešće stilsko-jezičke prirode, tako da u ovoj knjizi stiču konačni oblik.

Ako eseji nastaju konkretnim povodom i kao odgovor na izazove vlastitog čitalačkog iskustva i vlastitog egzistencijalnog iskustva, onda knjige, između ostalog, služe tome da eseji pisani u različitim prilikama i tokom dužeg vremena dobiju konačni oblik i da, u dijaloškoj zajednici s drugim esejima od istog autora, izlože mogućnosti jednog razumevanja književnosti.

Književnost svakako jeste razumevanje sveta. Ali taj svet nije ni jedan, ni jedinstven. Menja se od vremena do vremena i od posmatrača do posmatrača. Najpre je to svet o kome nam govore knjige. Potom je to svet u kome su knjige nastale i svet njihovih autora sačinjen od mnoštva neuporedivih pojedinosti. Onda je to naš svet, svet i čas u kome čitamo neku knjigu, postajući uz nju drugačiji i čineći, kroz našu interpretaciju, makar za nas i možda za nekog našeg čitaoca, i samu tu knjigu drugačijom.

Ni naš svet nije, međutim, jedan i jedinstven: on je u stalnoj promeni i naše iskustvo, kako iskustvo čitanja tako i iskustvo sveta, menja se od časa do časa, od doživljaja do doživljaja, od saznanja do saznanja, od knjige do knjige.

Nešto, ipak, ostaje isto. To je u slučaju ove knjige ideja dinamičke i transformativne interpretativne strategije od koje se nisam odvajao tokom pisanja ovih eseja. Takva strategija zasniva se na dva ključna pitanja.

Jedno je pitanje kako je nastao predstavljeni svet i koji su ga sve uzroci omogućili upravo takvim kakav se pojavio u našem iskustvu čitanja. Među najvažnijim uzrocima svakako su poetika i postupak, koliko god kod mnogih savremenih pisaca, pa i kod nekih na glasu, izgledalo da su pitanja poetike i postupka postala odbačena.

Drugo je pitanje šta knjiga govori meni. Ona je donela neki svet, ali taj svet se menja u dodiru s razumevanjem svakog konkretnog čitaoca. Odgovor na pitanje: „Šta knjiga govori meni?“ jeste nužan uslov da sam govorim o toj knjizi.

Odgovori na ova pitanja nužno su dinamički, jer od te interakcije presudno zavisi iskustvo čitanja. A transformativni su ne samo zato što nas menjaju već zato što konkretna knjiga zahteva i prepoznavanje konkretnog modela čitanja u kome čitalački pogled na svet vodi dijalog sa svetom same knjige.

Knjige eseja, po prirodi stvari, nastaju godinama i različitim povodima. Za razliku od drugih književnih žanrova, esej ne nastaje bez povoda i po tome je sličan književnoj kritici. Ali ako je povod neophodan uslov, autorska perspektiva ostaje ključni i jedino dovoljni uslov za nastanak eseja. Bez tog uslova svaki povod je nedovoljan i ostaje propuštena prilika da se u zajednici sa autorskom perspektivom pretvori u dramu razumevanja.

Tako i ova knjiga. Eseji u njoj knjizi duguju trenutku u kome su nastali, podsticaju da budu napisani, urednicima i kolegama iz časopisa, izdavačkih kuća i književnih konferencija koji su me pozivali na saradnju. Među drugima, pomenuo bih u ovoj prilici Ljubomira Simovića, Novicu Tadića i Jovana Pavića. Bez svega toga, ovi eseji ne bi bili napisani, ali, sve i da nisu napisani, ja bih o temama ovih eseja mislio upravo ono što sam u njima napisao. Konkretan povod učinio je uvek izvesnim trenutak uobličenja.

U prvim svojim izdanjima eseji u ovoj knjizi govoreni su na konferencijama i okruglim stolovima, izlagani na književnim skupovima i književnim večerima, objavljivani u zbornicima radova i kao pogovori ili predgovori priređenim knjigama. Pošto su već najčešće bili deo nekih drugih knjiga, sada se, na jednom mestu i u novoj knjizi, mogu razumeti i kao nastojanje da se pojedinačni odgovori na pojedinačne i konkretne izazove poslože u celovitije i zaokruženije mišljenje o literaturi.

Utoliko ovi tekstovi duguju konkretnim povodima i vremenskom kontekstu u kome su nastali, ako ni zbog čega drugog onda zbog podsticaja iz koga su proistekli. U svemu drugom, uključujući i izbor analitičke perspektive i prirodu očekivanja od književnosti, oni su izraz autorskog stava i odgovornosti koja nužno ide s njim.

Premda sam se oblikovao kao književni kritičar i kao esejista koji govori o savremenoj književnosti, uvek sam verovao da je dužnost književnog kritičara i esejiste da sopstvena merila, izabrane vrednosti i analitičku poziciju ukrsti s književnim izrazima minulih vremena i nepromenljivo i promenljivo žive književne tradicije. Nepromenljivo zato što tradicija svojim najboljim izrazima učestvuje u tokovima našeg iskustva. Promenljivo zato što tradicija, koliko godina bila nasleđena, nikada nije ista u neuporedivim iskustvima tako različitih naslednika. A opet da bismo znali koje su današnje knjige dobre, neophodno je, uvek iznova i gotovo redovno, proveravati vlastita merila na nespornim književnim vrednostima koje traže nova čitanja i moderna razumevanja.

U tom dvostrukom susretu nepomućena radost čitanja postaje konačna provera izbora.

G. B.

U Beogradu, u vreme koronavirusa, tokom policijskog časa.

 

Komentari

Vaš komentar