Žolt Kovač, "Beskonceptnost", Galerija B2.

Sad bi se već moglo reći u tradiciji svoje trogodišnje koncepcije Galerija B2 nastavlja izlagačku sezonu za 2021. izložbom nove serije slika Žolta Kovača koja nosi naziv „Beskonceptnost“. Da bi se razumelo šta Kovač sada čini sa slikom, treba znati šta je činio ranije – da bi dovde stigao. A da li je stigao do cilja, to jest do apsolutnog negiranja slike kao takve, videćemo. Možda bude: Slika je mrtva, živela Slika.

Od kada je pre pola veka italijanski teoretičar umetnosti prof. Đulio Karlo Argan decidno rekao i napisao da nastupa smrt umetnosti, misleći na postepeno ukidanje tehnika kojima su se tradicionalno izvodila umetnička dela, pojavljuju se umetnosti po svemu drugačije nego do tada. Primera radi: siromašna umetnost, mikroemotivna umetnost, situaciona umetnost, umetnost ponašanja, umetnost zemlje – zajedno konceptalna umetnost. A počelo je sa Džozefom Kosutom koji je 1965. godine izložio stolice, satove i testere uz fotografisane pojmove ovih stvari izvučene iz rečnika. Njega je zanimao samo ikonički i semantički aspekt akcije, nikakve estetike tu nije bilo niti ju je želeo. Sledeći stepen na putu brisanja slike bila je kibernetička umetnost. Pogađate: to je umetnost koja koristi mehanička, programirana, elektronska sredstva za realizaciju dela. Trend je odlutao čak do pravljenja umetničkog dela putem vetra – na primer mobili Aleksandra Kaldera.

Eksperimentišući, umetnici stižu do imitiranja računara. Neko to čini ručno, a neko, kao Žolt Kovač, prskajući po šablonu boju sprejom na platno. Jedini trag sponatonsti čina slikanja je kad dopusti da boja curi po platnu.

Tako od tradicionalne slike ne ostaje ništa, osim boje kao takve.

Nema ideje, nema koncepta, nema predstave, pa, nema ni apstrakcije – jer i apstraktno slikarstvo je imalo ideju: čistu umetnost, oslobođenju bilo čega predstavljačkog što skreće pažnju s dela kao duhovne tvorevine na stvar koja je izgubila „dušu“.

Koristeći reči Ane Ereš iz teksta „Apstrakcija u doba beskonceptnosti“ (u katalogu Kovačeve izložbe): „Šta je slikar hteo da kaže?“ – „Ništa, slikar je hteo da slika“, može da se zaključi da je ovde reč o izložbi slika samo zato što ih izlaže slikar s akademskom diplomom.

Međutim, nije tako. Žolt Kovač je ipak slikar – s konceptom. Setimo se njegovih serija “Dobre i loše slike”, „Nevidljive slike”, „Glupe slike”, „Pametne slike“, „Sjajne slike“, „Prazno vreme“, „Slike suvišnih informacija”, „Blagi Bože, Smrt, Upomoć i druge slike“, „Preživeti rad“. Izlagao ih je na Pančevačkom bijenalu, Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku, između ostalog, dobijao nagrade, čak i publike, 27. Memorijala Nadežde Petrović, Čačak, zatim nagrada na izložbama „Likovna jesen 2012“, Sombor 2003, 35 i 36. zimskog salona, galerija „Josip-Bepo Benković“, Herceg Novi, na izložbi „Ogledalo Balkana“: „Lice-Identitet“, Narodni muzej, Kralјevo… Bitno u Kovačevoj biografiji je i to što je Fakultet likovnih umetnosti upisao pošto je završio Matematičku gimnaziju. Danas je profesor u Visokoj školi strukovnih studija Beogradska politehnika, suosnivač je internet magazina za savremenu umetnost “Supervizuelna” (www.supervizuelna.com), svira bas gitaru u alternativnoj rok grupi „Jarboli“.

Žoltov slikarski koncept je komunikacija. Čak i kada je slikao, makar markerom, nije ga zanimalo samo slikanje, jer, kaže „umetničko delovanje je kanal za komunikaciju, umetnost mora da uključi svest o slanju poruke i svest o publici koja poruku prima, umetnost ne postoji sama za sebe već je uvek u odnosu sa društvom u kojem nastaje“.

Kovač je pronašao solidan oslonac za svoju likovnu poruku, najpre u pop artu, stripu, uličnoj umetnost da bi iz fijoke grafičkog dizajna izvukao: linije i tačkice (raster), tipografiju… „Tada sam – kaže – intenzivno počeo da slikam ̶ u glavi.”

Hoće li umetnot uopšte postojati ako se slikanje u glavi dovede do krajnosti? Hoćemo li jednog dana ekskluzivno, pomoću koda za identifikaciju, ulaziti u glavu umetnika da vidimo sliku koju slika u sebi? Ili će slika ipak ostati samo njegova misao, kao takva poništiti komunikaciju s drugima, pa tako i ukinuti samu sebe.

Da li Žolt Kovač teži nultoj tački umetnosti? Njegov rad u celosti gledaoca ne ostavlja na miru, upravo zato što sva ova pitanja otvara, a ne zato što su slike same po sebi uzbudljive.