Piše Milena Marjanović: Društvena etikecija bez dodira

Umetnica Ana Prvački, Srpkinja i Rumunka, koja je kao tinejdžerka živela u Singapuru, a danas živi između Singapura i Los Anđelesa, poslala nam je svoj najnoviji rad koji se sastoji iz tri dela (Multimask, Energetičko golicanje, Zona prskanja), sa video linkovima preko kojih se mogu pogledati i sa ciljem da "pruži emotivnu podršku u izazovnim vremenima društvenog udaljavanja"."Pandemijska trilogija" je realizovana za XIII Bijenale u Gvangdžu ("Minds Rising, Spirits Tuning"), čije su selektorke bile Defne Aias i Nataša Ginvala. Radovi su nastali uz pomoć umetnicine porodice i prijatelja, koji su za vreme pandemije prošle godine bili zaključani u Berlinu i Bukureštu. Stavljajući lepotu, kreativnost i transformaciju u srž svog rada, "Pandemijska trilogija" se bavi blagostanjem i brigom, ponavljajući ideje koje su najvažnije za praksu Ane Prvački.Njen video rad Multimask (Multimask) iznova zamišlja karantin i izolaciju kao vreme obnove, rada na sebi, svesti i lepote, istovremeno pružajući siguran način interakcije sa drugima.

Energetičko golicanje (Energetic tickle) fokusira se pak na društveno distanciranje i preispituje njegove emocionalne, transmisivne i fiziološke implikacije. Putem tela i zvuka Prvački nas upoznaje sa novim načinom pozdravljanja ljudi koji nam omogućava da zaštitimo sve učesnike u interakciji. Gestom se komunicira raznolikost emocija iza naših maski za lice kao kompenzacija za odsustvo dodira.Zona prskanja (Splash Zone) trilogiju zatvara snažnim osećajem sigurnosti i zajedništva, ohrabrujući nas da se borimo protiv nemira videći optimizam i osvetljenost u različitim spoljnim elementima našeg života: od prašine i talasa do školjke možemo dobiti duboki osećaj pripadnosti i povezanosti sa vazduhom, vodom kao esencijom, željom i sukobom sa zemljom koja nas okružuje.Za svaki video rad Prvački je izradila i studije akvarela u bliskoj saradnji sa 3D animatorom Katalin Otelea. Na ovaj način - objašnjava - fluidni vizuelni jezik vode preveden je u digitalnu animaciju, čime je postignut balans analognog i digitalnog.

Za one koji ne poznaju delo Ane Prvački (Pančevo, 1976) - nisu je "gledali" na 57. Oktobarskom salonu u selekciji "Balkanski projekt", zapravo nisu videli njen rad Čudo kakofonije, koja reč o ovoj umetnici koja je na svojoj izložbi u Muzeju De Loung u San Francisku osvojila nagradu Vebbi 2020. za upotrebu virtuelne realnosti.Studirala je pozorište, klasičnu flautu i pčelarstvo, njen otac Milenko Prvački poznati je apstraktni umetnik i pedagog, udata je za takođe umetnika Sema Duranta. Samostalne izložbe imala je u Muzeju Hamer, u Los Anđelesu, Muzeju Izabele i Stjuarta Gardnera u Bostonu, Muzeju savremene umetnosti u Torinu, Institutu za savremenu umetnost u Singapuru. Njeni radovi su bili uključeni i u mnoge međunarodne izložbe kao što su Istanbulsko bijenale, 2015, Dokumenta u Kaselu, 2012, Bijenale u Sidneju, 2007, u Singapuru, 2006, Torinu, 2005...

Njeno iskustvo u oblasti muzike, pozorišta, prerušavanja, arhitekture, likovne umetnosti i pčelarstva svedoči o svestranoj ličnosti. Zato nije čudo što je dijapazon tema kojima se bavi širok: pristojnost, gostoprimstvo, erotika, anksioznost, promašaj, viteštvo... svima njima zato što su diskutabilne danas kada je sve pobrkano i, čini se, sve dozvoljeno. Zato poručuje: "Vreme je da spasemo bonton i povežemo ga sa etikom. Jer prostor između dobrog i lošeg zaista je mesto gde moramo delovati". Njen rad su - kaže takođe - oblikovali život u inostranstvu, preosetljivost na razlike, nepostojanje osnovnih moralnih načela.U jednom od videa klasičnu notnu muziku je prekrila crtanim genitalijama, kako bi izazvala neprijatna osećanja koja društvo ima prema muzici i ženskoj seksualnosti, a u drugom je ispitivala prisvajanje umetnosti stvaranjem umetnosti senki od najskupljih skulptorskih dela na svetu. Generalno gledano, Prvački ispituje društvenu etikeciju koja je na sve klimavijim nogama. Pa se po ko zna koji put pitamo: može li umetnost da probudi našu savest (i menja svet)? Verujmo Ani Prvački.