Piše Maja Uzelac: Strava smo

Ono što nas je 2020. naučila:

Živeti onlajn. Kupovati iz kreveta.
Oblačiti samo gornji deo tela. I druge ljude zamišljati samo do struka.
Ulagati u šminku za zoom-sastanke. Imati udobnu pidžamu za ostatak života.
Glumiti naročitu zabrinutost za druge onih dana kad imamo bubuljicu na nosu ili bradi.
Sakriti se uspešno iza maske, kompjutera, filtera i aplikacija.
Relativizovati uspešno broj dobijenih kilograma. Važno je zdravlje, ne izgled.

I tu se negde, posle stotina i hiljada godina ljudskog života u civilizaciji, prvi put gubi koncept svečanosti. Na nivo incidenta se svode prilike za društvena okupljanja. „U šali“ ili bez ikakvog prikrivanja pravih namera, apeluje se na moral i ljudskost onih koji su se sreli uživo, preti se prijavljivanjem autoritetima i nadležnim telima.
Ta su tela sve bitnija.
Šta je sa našim telima?

Sale za vežbu su zatvorene.
Venčanja, predstave, koncerti i žurke „odložene“.
Uobičajena motivacija za skidanje tih „par kilograma“ pomerila se u neku eventualnu budućnost.
Šta je bitno, kao da će te neko videti.
Više ne kupuješ broj manju haljinu.
Ničemu se ne nadaš. Možeš i onu 3 broja manju.
Pogled na nju te raduje. Od sebe ne moraš da očekuješ da ikad u nju staneš. Zamišljaš situacije u kojima je nosiš.
Lepo je.
Ako se fotkaš u njoj za instagram, ne moraš da je zakopčaš.
U kadru su ti uglavnom oči. I novi model maske. Jer promovišeš odgovorno ponašanje. I nećeš neko nešto da ti zameri.
Kupila si aplikaciju za sužavanje lica.
Guglaš koja je najbolja za telo.
Nisi ni znala šta sve postoji.

Sad imaš vremena da saznaš.
Ceo virtuelni svet je pred tobom.
Svi filteri sveta svi app-ovi ikad izmišljeni.
A iz časa u čas sve bolji sve uverljiviji sve strašniji.

Ali, iz nedelje u nedelju sve potrebniji.
Jer, možda nikog nećeš videti uživo, ali sve ćeš više žudeti da nekog vidiš.
Uživo. A dotle, gledaćeš ga…onlajn.
I on će tebe videti.

A ti nećeš biti za pokazivanje.
Pa ćeš se samo malo…picnuti. Tim pomagalima.
Koja su baš zgodno toliko unapređena ovih dana.

Da ti pomognu da zaboraviš na, sad već, 10-12 kila viška.
Da slučajno ne pomisliš na slabost duha, na krizu samokontrole, na smrt samopoštovanja.
Da sve to proglasiš pitanjem estetike.
Koje se ovih dana, fala bogu, rešava jednim potezom nekog alata u specijalizovanoj aplikaciji.

Eto, toliko je lako.

Još samo kad ne bi bilo odvratno.
I kad te ne bi malkice prepadalo.
Dobro, ledilo krv u žilama.

Ali, ne brini.
Upravo se radi na genijalnom novom leku. Koji će sve to potpuno da reši. U glavi.
A neće se zvati droga.
Pa će biti legalno.

Dakle, sve je okej.
Ništa ne brini.
Odlično ti ide.

Svima nama.
Odlično ide.

Strava smo.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.
Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.
Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.