Piše Maja Uzelac: Atar

Radila ja tako jednom na RTS-u. Znate ona velika zgrada čija je polutka bum tokom bombardovanja, tamo dole u Aberdarevoj? E, pa tamo.

I mislim da je to prvi put da sam postala svesna jednog čudnog fenomena koji me iznova fascinira na sto različitih primera iz dana u jbni dan  –

Ljudi misle da su onoliko bitni na planeti koliko je bitna njihova funkcija pozicija uloga u mikrosistemu u kom rade.

…

Planeta Zemlja okreće se oko Sunca

Svi smo pre ili kasnije za to čuli

Čovek bi očekivao da je to u glavama čekirano za vjek vjekov

a kad to kažem, mislim –

Deo smo jedne celine.

Ako mozak već i ne može da prihvati neke takve apstrakcije kao što su svemir kosmos univerzum ili Sunčev sistem, ono barem Zemljica, šta – pa ona je bar dovoljno razumljiva.

Putovali smo.

Išli smo na sever i na jug

Gledali smo druge narode kako piju druga pića i jedu druga jela (Neee, samo ne bubašvabe!)

Prelazili smo mora druge boje i planine drugog nagiba.

Dizali obrvu skeptično na burku i radovali se kimonu.

Hoću da kažem, jasno je da nismo sami na ovoj planeti, čak ni mi, svemoćni Srbi. Da smo deo konteksta, a da se taj kontekst pruža u daljinu, širinu i dubinu.

Da postoji predsednik Amerike. I da je jeziv. Da postoji Kim Kardašijan i da je užasno slavna. Da postoji Uelbek i Dejvid Linč i Maša i medved i još neko strašno važan, koga ti voliš.

I, bukvalno od kad se sećam sebe, pokušavam – a nikako ne mogu dovoljno da se načudim:

Kako si sposoban da znaš sve to, a svoju bitnost u životu i na svetu zasnivaš na pripadnosti jednom velikom ili malom kolektivu? Naciji? Firmi? Pozorištu? Navijačkoj skupini?

Šta,

Šta je za tebe pisac koji je objasnio mehanizme funkcionisanja društva? Šta je za tebe pevačica koja glasom ujedninjuje žive i mrtve? Šta je za tebe reditelj koji je zbunio čovečanstvo i sad zapitani nose zauvek te slike? Šta je za tebe čovek koji je izmislio internet? Šta je za tebe sprinter koji je pretrčao sat i stigao na cilj pre ljudski zamislivog roka?

Ništa.

Za tebe ti ljudi nisu ništa

Iako bi tvoj život bez njih izgledao skroz drugačije.

Tebi ti ljudi ne znače ič

Jer nisu ni direktor ni urednik RTS-a (nedodirljivi). Nisu ni voditeljka koja će se obratiti naciji (a pogledaj je, ugojila se 6 kila). Nisu Neko u arhivi ko može da ti izvadi kasetu preko veze (car!). Nisu čak ni teta koja kuva kafu i može da ti skuva preko reda.

Ta teta je za tebe hiljadu puta značajnija od bilo kog Nekog na planeti ko uopšte ne radi na RTS-u.

I to je poredak koji podržavaš

celim svojim bićem.

Jer

Značaj tvog mikrokosmosa podrazumeva da si i Ti strašno bitan.

I ti u sistemu imaš svoje mesto. I, ako je tvoj kontekst jedini koji se računa, ti si neko ko je u životu:

Uspeo.

.

Ok.

Šta bi bilo da iskoračiš tri metra? Pogledaš stvari sa strane?

Brzo bi shvatio da treba da se pomeriš još malo. Podigneš na neku visinu. Pa dalje. I najzad bi iz kosmosa gledao plavu planetu čiji su dani tempirani na neki čas koji niko od nas ne zna

U onom malom zelenom ili braon između plavog prepoznao bi kontinente

I toliko daleko bi mogao da ideš.

Jbg.

Tad bi ti bilo – a, glupo – da se laktaš za centralni termin svoje emisije

Da orkestriraš spletke da bi sabotirao nekog zato što od tebe radi bolje

Da za svoj uspeh očekuješ medalju, a za neuspeh podršku kolega u laži

Da se osećaš bitnim

E

Da, vidiš.

Tu smo.

Ko bi hteo da prestane da se oseća

Bitnim? Ne ti.

Da li iko?

Pa

Samo onaj ko je bitan. Bitan da se održi srce sveta.

Jer, taj je bio u kosmosu, svojim srcem, i znanjem, i svešću

i odatle je doneo perspektivu:

Odatle se ni on ne vidi.

Vidi se plavo i zeleno.

Planeta

Šume i okeani

Koje svakim danom ubijaš svojim ambicijama

Svojom željom da si važan

U svom ataru

Ali ne važan

Nego Važniji od Drugih

Svojom nesvešću o kontekstu

Svojim snovima o pohvali, ordenu guzatim ribama dobrim kolima brdu keša

Dok se ispred tebe pružaju mora i obale

Vrhovi i klisure

Ljubav i sve što možeš da daš

I Sunce

Koje s visine prži prezrivo.

Kao da ispod glasa kaže:

Jbt.

Sramota je.

.

(Dobro, izuzimam guzate ribe.

To je negde okej.)

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.