0
Prošle nedelje naučio sam kako boli pesak u bubregu. Znate kad sam bio u Urgentnom centru i sve to, pisao sam vam. Ove nedelje naučio sam kako boli slomljena ruka.
Ruku sam slomio baveći se aktivnostima potpuno neprimerenim mojim godinama. Unapred je moglo da se zna kako će se sve završiti. Da u pitanju nisam bio ja, nego neko drugi sličan meni, lepo bih umeo da mu objasnim zašto ne treba preduzimati takve poduhvate u tim godinama, u takvom stanju fizičke forme, i na kraju krajeva, s moralnim nazorima kakve ima čovek kao ja.
Ipak, sebi nisam mogao da pomognem, morao sam da slomim ruku. Desnu šaku, i da mi naprsne mali prst. I evo me sad kucam izuzetno sporo i sa mnogo grešaka. Pišem pišem i onda se vraćam i brišem suvišne znako ve koje sam udario gipsom. Katastrofa.
Osim toga, bubreg nije prestao da me boli, ni kanali kojima se kreće, a sad me boli i ruka. Ja sam već dve nedelje u meni do sada nepoznatim vrstama bolova, i pravo da vam kažem, ne mogu da se požalim, uopšte mi nije loše, možda bih mogao da kažem i da mi prija. Ova godina nije jedna od lakših za mene, i kako je odmicala, sve je teža bila, i onda kad sam mislio da ne može teže, javio se bubreg i onda ruka. U trenutku kad sam slomio ruku, cela stvar je prešla onu tanku liniju između tagedije i komedije, malo se klackala i zaustavila na komediji. Sad mi je smešno, ali nije da vam ja sad kažem da mi je smešno da bi ispalo kako umem u svemu da nađem provod, ove godine baš ne umem, nego mi je stvarno smešno i mnogo mi prija. Kad sam rasturen nek bude kvalitetno, a ovo je kvalitetno.
Verovatno bi kvalitetniji raspad bio da umrem, ali to nam sad nije tema, niti je zabavno, ni konstruktivno.
Dodatnu vrednost celoj situaciji daje činjenica da sam dešnjak, i to ortodoksni, levom ne umem, što bi se reklo, ni dupe da obrišem. A dupe se brisati mora, kao što svi znamo. Dobro, jednog dana ću se posvetiti znamenitostima kupatilskog života sa slomljenom glavnom rukom, neću danas.
Ispostavilo se i da moram da potpišem jedan ugovor i jedan zahtev za neke stvari u banci. Ugovor su potpisali umesto mene a iz banke su me poslali kući da vežbam levom rukom potpis jer mora da bude isti kao ranije, i moram baš ja da se potpišem, i tako, stvarno su me namučili. Tražio sam da stavim iks i sve, i nisu hteli ni da čuju, predlagali su mi neke neverovatne stvari, ali se nisam svađao, jer to je još jedna situacija u koju se ne dovodim od kako sam s bolovima. Nemam vremena ni snage da ih gubim baveći se ljudima koji me nerviraju, sad stvarno imam pametnija posla.
E da, poslali su me kući da vežbam. Tako mi je rekla gospođa – Pa znate šta, izvežbajte levom, pa dođite. – I ja sam vežbao. Toliko mi je loše krenulo da bih u svakoj drugoj situaciji odmah odustao, ali uskoro putujemo, a bez tog potpisa to putovanje nije moguće. Našao sam se u situaciji sa samo jednim izlazom, i to je beskrajno lekovita situacija, valjda za svakoga, ali za mene sigurno.
Trebalo mi je pet sati intenzivnog rada da bih uspeo da ostvarim potpis levom, koji je nesumnjivo moj, skoro isti kao desnom. Kružnice su naistim mestima ulubljene, viškovi linija u odnosu na to kako se pišu slova isti su, jedno je razmak između imena i prezimena malo duži levom. Prvog dana, odmah po povratku iz banke, vežbao sam tri sta, i sutradan dva.
U banku sam otišao pobedonosno, mada im to nisam pokazao, samo sam se tako osećao. Potpisao sam se, uzeo ličnu kartu i krenuo napolje, kad se pojavila gospođa koja me je poslala na vežbanje, ona što nije htela da prihvati iks umesto potpisa. Ona što mi je bila sve samo ne simpatična. A sad je gledala u moj levi potpis i video sam, ta žena se stvarno obradovala kvalitetu tog potpisa. Rekla mi je – Au što je dobar! Dajte još jednom, da vidim kako izgleda to potpisivanje.
I ja sam izveo potpis još jednom, na praznom belom papiru, levom rukom, za publiku.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare