Piše Ivan Tokin: Jesen (prvi deo)

Ušao sam u kupatilo našeg porodičnog stana na leto, a izašao sam na jesen, eto tako se to desilo. Naše kupatilo je veliko, ima i šankić za šampone ili za pivo, i ne znam koliko je to kvadrata, ali 7-8 ljudi komotno može da pije piće u našem kupatillu, ako zamislimo da smo napravili žurku. Što se toga tiče i kuhinja nam je velika i zgodna za nalakćivanje, tako da su dva najzanimljivija mesta na kućnim žurkama, što se nas tiče, pokrivena. Nisam zaboravio terasu kao treće najzanimljivije mesto, nego ih imamo dve, pa da ne pomislite da izmišljam, kao ko još ima dve terase. Ja, na primer, nikad, do sada, nisam živeo u stanu s dve terase. Ali, jesen.Prvih pet minuta, od tih petnaest, bio sam sam u kupatilu, a onda je ušla moja žena, istuširala se i oprala kadu našeg deteta, i izašla. Taj ples sa vodom i dečijom kadom može da se opiše, ali neću, to mora da ostane tamo gde se desilo, između ljudi koji su bili prisutni, da bi moglo da postoji. Neke stvari moraju da ostanu ničije, da bi postojale. Ali, jesen.Moja žena je građena u potpunosti drugačije od mene, i u tom smislu potpuno drugačije pere dečiju kadu. Ja dosta toga izvodim na silu i grubo, a ona baš suprotno, smišljeno, nežno i strpljivo. Nikad mi nije palo na pamet kako li ona to radi, ali sam zato sad bio tu, zagledan. Dok sam ja sedeo u publici, jesen nam se uvukla preko zadnje terase, kroz prozor kupatila, među zidove i pločice i pre nego što sam izašao iz kupatila znao sam da će me gde god da pogledam dočekati jesen.Šarena jesen, u svim bojama složenim tačno kako treba, tačno kako mora i kako je jedino pravilno, jesen u kojoj inače uživam, ove godine mi je donela zimu i strah. To su mi prvi utisci - hladno mi je i plašim se. Mislim, šta ima ja da se plašim jeseni, to je samo promena ugla pod kojim sunčevi zraci padaju na deo površine planete na kojoj se nalazim, pa će da padne sneg, pa će opet sve da procveta i to sve. Ali, jesen.Ove godine, kao u jednoj pesmi jednog našeg pesnika, našao sam, duboko u sebi, truo hrast. Našao sam i gore, u sebi, bujicu reči. Ne prestajem da pričam, zabavan sam, malo misteriozan, gledam ispod oka, sveže sam ošišan, sad planiram i da se obrijem, umiljavam se jeseni, valjda, jer ona najavljuje kraj jednog ciklusa, i početak novog, naravno, ali u tom novom je sve novo, a ja nisam nov, pa pokušavam da se provučem, na šarm. Valjda svako ko je za sebe pomislio da je šarmantan, bar nekad je pomislio da će uspeti i smrt da šarmira. Ja i dalje to pomislim, ponekad bar. Ali, jesen.Ove godine je ubedljiva, ogoljena, sve njene nijanse u mojim očima slave prolaznost, u svoj njenoj veličini. Palo mi je na pamet da sam počeo da sazrevam, pa vidim stvari kao sav ostali normalan zreo svet. Ne mogu da odlučim da li mi se to sviđa ili ne, to ću vam reći u trećem delu u najmanju ruku trilogije o ovoj jeseni, odmah posle drugog, koji je tu, iz ćoška.Ali jesen, pored svega ostalog, u sebi nosi i dosta meni važnih datuma, od kojih ću vam pomenuti samo dva. Na jesen se rodio Zlatan Ibrahimović, što se mene tiče, bog fudbala. Na jesen se rodio i umro Milan Mladenović, pesnik, fin čovek od koga sam mnogo naučio.Idem sad, čeka me jesen, da se borimo i da joj se umiljavam, da se obrijem i doteram još malo. Pisaću vam prekosutra opet.