Očekivao bih da put sa planine do mora, pa čak i neslanog, uglavnom bude nizbrdica. Međutim, kao da nije bilo tako. Ipak, mislim da je to samo moj utisak. Glavna stvar je u stvari bila što prvi put, od kad nas je troje, idemo na malo duži put, pa sam vozio sporije nego ikada. Njih dve sedele su nazad, a veliki kofer koji je inače u gepeku, bio je na suvozačkom sedištu, gde se inače nalazi moja žena.
Za celu priču o ovom letovanju, kao i za sve druge moje priče od sad pa nadalje, važno je znati da ja na suvozačkom sedištu ne volim da vidim ama baš ništa i nikoga drugog osim svoje žene. Znate, ima ovakvih i onakvih i onakvih ljudi, svako ima neku svoju stvar, valjda, ja eto, volim da se raspored sedenja u našem porodičnom automobilu nikada ne dovodi u pitanje. Dobro, volim i pre nego što izađem iz stana nekoliko puta da se vratim da proverim da li sam ugasio šporet, i možda ima još ponešto što čini moj svet bezbednim za život, ili u najmanju ruku prijatnim za život. Jedna od tih stvari je svakako i da mi žena bude na suvozačkom sedištu, čak mislim da bih mogao da garantujem da mi se više uopšte ne vozi ako ona ne sedi pored mene. Volim da diže noge gde god joj padne na pamet, da ih izbacuje kroz prozor, da pušta muziku, da nekad menja brzine umesto mene, da pokušava da opere staklo dok letimo po autoputu i da se sva voda nekako vrati u kola, da joj kosa leti svuda okolo ili da joj se repić muva levo desno iza glave. Međutim, to u datim okolnostima, iz apsolutno razumljivih i opravdanih i razloga za Nobelovu nagradu, trenutno nije moguće. Znam da je trenutno, i znam da neće zauvek biti tako, ali trenutno je tako. Dakle, da se razumemo, mi se trenutno, što se mene tiče, ne vozimo, mi se prevozimo. Dobro, to smo rešili. Mislim, nije dobro, ali tako je i neću više da peglam na tu temu, ali morao sam, bar ovoliko.
Karakteristično za taj dan je da je trajao bar dva dana. Nikakva magija nije u pitanju, sunce je jednom izašlo i jednom zašlo, međutim sve to je trajalo dva dana. Kako? Ne znam kako, ali mislim da je red da vam to saopštim, kad se već desilo.
Našli smo to neslano more iz mojih snova, odnosno, s planine smo brzo stigli, pored njega smo sedeli, kupali se u njemu, gledali ga s terase, spavali i sunčali se i plovili po njemu, primetili smo da je neslano, ali nismo komentarisali da je to baš to more, iz mog sna. Tek kad smo krenuli nazad kući, žena me je odvela na jednu terasu koja nam je bila usput, da pijemo kafu i kiselu vodu, oblaci su se namestili u svoj karakteristuičan raspored koji je lomio sunčeve zrake na jedinstven način i ja sam pogledao ženu, pa dete i hteo sam da kažem nešto, ali nisam. Hteo sam da se oduševim, hteo sam da divljam tamo od sreće i čudim se kako je umela da me odvede baš na mesto iz mog sna, ali nisam. E u tom trenutku je, rekao bih, prošao taj drugi dan, ili možda i više ili manje dana, ko će to znati. Opet smo, kao tamo u pećini, bili ostavljeni na miru, sami na svetu, a u takvoj situaciji, čovek stvarno ne može da kaže koliko je vremena prošlo, pa sam ja izabrao da vam kažem dva dana.
Što se tiče događaja koji su usledili neposredno pošto smo stigli, prvo što smo uradili je da smo upoznali psa koji se zove isto kao naše dete. To je mali, crno beli pas, veseo, našla ga je jedna Francuskinja koja je ovog leta tu zaglavila iz nekih birokratskih razloga i sad se njih dve motaju okolo po ceo dan. Imenjakinje nisu bile nimalo zainteresovane za to što dele ne tako često ime. Uopšte se ne sećam kako Francuskinja izgleda, znam da je umotana u neke marame i da ima dosta nakita po sebi, ali odlično se sećam kako se smeje. Kao da grgoće, ako se to tako kaže, nekim rastvorom, ono kad nagnete glavu unazad i ispirate grlo nečim. Tako zvuči kad se ona smeje, mada nema dodatne tečnosti u njenim ustima. Kad se smeje iz sve snage, zvuči kao da povraća. Osim toga je simpatična osoba.
Vreme smo provodii u kafiću na plaži, koji inače drži prijatelj moje žene, i koji ove godine nije radio. Bili smo kod njega u gostima. U gostima mu je bio i jedan njegov prijatelj, slikar, profesor likovnog i fin čovek. Ceo dan je mirno sedeo za šankom, pio pivo i pušio, a onda je u sumrak zauzeo jednu poziciju i veoma kvalitetnim fotoaparatom fotografisao jezero. To je radio dok svetla nije nestalo u potpunosti, a onda smo se pozdravili i otišao je. Pretpostavljam da ga neću videti više nikad u životu.
Tog dana zamalo da odem pedalinom da bacim đubre, ali nisam. To je bila odlična prilika da na neobičan način uradim nešto korisno, ali ja je nisam iskoristio. Sad, evo malopre, zamišljao sam sebe kako pišem rečenicu kojom opisujem sebe kako bacam đubre pedalinom, čak sam zamislio i svoje prste, uvećane, kako lupkaju po uvećanim dugmićima tastature. Ali ništa od toga.
Spavanje je bilo najobičnije spavanje na svetu u privatnom smeštaju, a onda večnost na terasi tog hotela, uz kafu i kiselu vodu. A onda, znate i sami, četvrti, i poslednji nastavak priče – Letovanje – čeka vas iza ugla.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar