Piše Ivan Tokin: Letovanje (prvi deo)

Ipak, ništa nije moglo da utiša zvuk krvi koja se probijala kroz moje vene i arterije. Čuo sam je, hučala je svim meni poznatim načinima, raznosila mi je život po telu i skoro istovremeno ga puštala da iz mene ističe, u neki sliv koji puni neko more koje nikome nije potrebno. Jedino što o tom moru znam je da se nalazi u kotlini, tako je dobro zatvoreno sa svih strana da ni jedan zrak sunčeve svetlosti, nikada, nije mogao da dodirne njegovu površinu. Dobro, nije to baš jedino što znam o tom moru, ali ima vremena, ja znam da ima, da vam kažem još ponešto o tom moru.Moglo bi da se kaže da sam se nalazio u teškoj situaciji, možda i jezivoj, ali ja se nisam tako osećao, osećao sam se mnogo gore nego što bi se moglo pomisliti. Dobro, mnogo gore nego što bi mogao da zamisli prosečan preživljavač takvih situacija, ali znam da ima profesionalaca koji bi me pojeli za doručak, sa sve donjim delom trenerke i mrtvim morem u dubini scene.Ne mogu da kažem da mi je bilo teško jer mi se činilo da ću nestati, da je stvarno samo pitanje trenutka kad će moja svest prestati da postoji, i nisam u mislima imao scene bilo kakvog nasilja, ništa dramatično, samo nestanak, ako bi to bilo nešto suprotno od postojanja, ako postojanje znači ono kad se sretnemo i pozdravimo, kako si javi se vidimo se od ponedeljka, kad kuvamo supu, probamo cipele a one kao salivene, kao rukavice, kao da si bos, a meso u supi se raspada, prste da poližeš, a zna se kako miriše domaća juneća supa s rezancima - miriše na dom, na mamu, na porodicu, e pa ako bi to nestajanje bilo suprotno svemu tome, i još mnogo čemu na tu temu, onda na to nestajanje mislim.Čekao sam zvuk tačne frekvencije koji bi me uništio, mirno pretvorio u prah da me oduva promaja. Drama. Ludnica, stvarno. Pa da, mislim, meni je tako izgledalo. Plus što sam se osećao kao neko đubre pokvareno što sam tako ravnodušan prema nestajanju.Međutim.S obzirom da još nismo izašli iz vremenskog okvira koji ovaj deo priče obuhvata, mogu da vam kažem da uopšte nisam bio ravnodušan, ma kakvi, bio sam prestravljen tom mogućnošću, samo sam se pravio važan, jer nisam imao rešenje ni za šta. Nisam imao rešenje ni za to da pogledam koliko je sati, u tom trenutku, stvarno.Dramio sam, kao i toliko puta do sada, samo što to sve lepše i lepše opisujem, hoću da kažem, meni se sve više i i više sviđa kako to opisujem, toliko da sam izgleda preterao, dogurao sam do činjenice da postoji zvuk tačno određene frekvencije koji može da me uništi. Ne mislim na nauku, izvinite što moram da naglasim, jer znam da ima neka frekvencija koja... nego mislim da neki delić huka krvi u mom telu, na miris te bistre juneće supe, na izostanak zvuka rutine, na primer njenih koraka u određenim prostorima, oprostićete mi i vi i ona, na izostanak koji bi učinio da nestanem, ili da samo istečem, tamo, u to more.I sad, evo polako, gledam kako samo što nismo izašli iz vremenskog okvira koji ovaj deo prič obuhvata, i imam vremena samo još da vam kažem to još nešto o tom moru koje kao nikom nije potrebno, i što ga sunčev zrak nije dodirnuo. To nije istina, tamo su oblaci jedinstveni, propuštaju sunčevu svetlost na način koji nisam nigde drugde video, pa onda nisam mnogo slagao kad sam vam rekao da njegovu površinu sunčevi zraci nisu dodirnuli. O tom moru znam još i to da nije slano, što nas onda, stvarno, dovodi do pitanja da li je to more ili nije more.Vremenski okvir koji ovaj deo priče obuhvata nam ostavlja još samo toliko prostora da vidimo da sam, opet, još jednom, preživeo, ali da znate, drugi deo priče - Letovanje - čega vas iza ugla.