Putovanje nazad trajalao je dugo jer smo uživali. Nismo se sporo kretali, sporo smo se vraćali. Gledali smo koliko malo nam troši auto, preračunavali da nije slučajno perpetuum mobile i smejali se. Dete je tapšalo, smejalo se i spavalo. Kad smo stigli kući, dok sam u pauzi raspakivanja pio ledenu limunadul, učinilo mi se da letovanje još uvek traje. Vratio sam flašu u frižider i otišao da proverim tu stvar sa ženom. Našao sam je kako uči dete da se igraju taši-taši-tanana i svilena marama, jer nam je sad tapšanje hit. Rekao sam - Mi smo izgleda još uvek na letovanju. - Nije prekidala igru, samo mi je klimnula glavom.
Ja sam odmah otišao u mesaru, kupio junetinu za supu, i to moram da vam kažem da najbolje iskustvo imam sa junećom kolenicom, ono što se kad je bez koske zove ribić, samo ga ja kupim s koskom, i tražim da mi iseku poprečno. To se zove i osso buco. Te šnicle s koskom u sredini treba da budu isečene na 3 do 4 cm debljine. Kupio sam tri komada. Na pijaci sam uzeo šargarepu, celer, beli luk i i peršun. Volim kad nađem organski crni luk za supu, jer ne volim da mu ljuštim koru, a ovog puta sam ga našao, dobio sam ga od drugarice. Supa se kuva sama, samo u jednom trenutku treba skinuti penu, i široke kolutove crnog luka s korom pocrneti na ringli i ubaciti u šerpu.
Dok se supa kuvala, a naročito od trenutka od kad sam ubacio crni luk, kuća je zamirisala. Znate šta ću vam sad reći, ako ste čitali od prvog dela, na šta je zamirisala – na mamu, na kuću, na dom i na porodicu. Mi smo se motali bosi po kući, punili i praznili mašine, prostirali veš i na police ređali stvari koje su s nama bile na putu.
Kad je supa bila gotova, a to smo znali tako što se meso odvajalo od kostiju bez ostatka, i koštana srži ispadala u celini, šargarepe su bile slatke a celer kao da se pretvori u krem, samo zadrži formu. Jeli smo prstima iz cediljke i kutlačom iz šerpe. Posle smo se upristojili, detetu izblendirali meso i šargarepu, posebno naravno, i postavili sto. Sto se uskoro pretvorio u sajam boja i njihovih nijansi na belom stolnjaku – mi smo ručali.
Dani su prolazili, nekoliko sigurno, i ja sam se opet nekako našao sam na krevetu, u donjem delu trenerke i setio sam se mora i opet sam slušao huk svoje krvi i mislio sam se da li će se pojaviti opet onoj zvuk, ali više nisam mogao da se setim koji zvuk uopšte očekujem. Omda sam prebrojao dane od kad smo krenuli na letovanje i shvatio da se upravo tada navršava deseti dan, pa sam otišao da pitam ženu da li smo i dalje ne letovanju ili ne.
Ona je s detetom pevala na terasi, a ja sam rekao – Da li nam je dosta letovanja za ovaj put? – Rekla je – A one frekvencije, ono nestajanje, je l ima toga još? – Rekao sam – Nema, i ne sećam se više šta je to bilo. – Rekla je – Onda smo se vratili se letovanja, deset dana je dosta.
E sad, da li je zbog supe, ili zbog deteta koje je počelo da peva, ili je jednostavno ova godina takva, meni je ovo najdraže letovanje do sada, u životu. Tačno na vreme smo otišli, i tačno na vreme se vratili.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare