Piše Ivan Tokin: Jesen (drugi deo)

Obrijao sam se s izbrijavanjem. Sijam. Ne izbrijavam se skoro nikad, ali ovog puta, čak i iznad gornje usne. Hteo sam da mi lice bude najmekše što može i da s tom frizurom izgledam kao neki dečak. Za takav izgled imam i jedan duks, teget s jednim šarenim pravougaonikom na grudima, njega kad nosim uvek mi bar neko kaže izgledaš mi kao neki dečak tako. Ne izgledam kao dečak. Jesen je, sigurno će neka dlaka da mi uraste od onog manijačkog izbrijavanja. Videću svog boga, sigurno, ali trenutno sijam. A jesen.Danas sam išao peške ne pijacu. Blizu je pijaca ali uvek idem kolima, glavni razlog mi je kao da mi se ne usecaju kese u prste. U stvari se vozim tri ćoška bez veze. Danas nisam. Dok sam izlazio iz zgrade, primetio sam da se neki detalj kod sandučića za poštu promenio, da vas ne davim sad, ali teško je to čovek da vidi ako baš ne zagleda. A ja nisam zagledao nego mi je pao pogled tako, i juče i danas na isto mesto, pa sam to primetio. I primetio sam da se osećam kao da mi neko stoji iza leđa, ali nije bilo nikoga, samo ja.Na putu do pijace u našoj ulici su lipe i još neko drveće, ali nisu to novi zasadi, tu se već i umire. Ja sam tražio te što umiru, kuckao sam po stablima i tražio nešto šuplje. To zvuči pesnički, ali ja sam ga obavljao inspektorski. Kao da sam dobio zadatak da vidim da mi se smrt nije negde mnogo približila, i ja sam ga savesno obavio. U našem drvoredu sva su stabla zdrava.Na pijaci, u tom kompleksu, trebalo je da posetim tri mesta, pekaru, supermarket i tezge. Stajao sam na samom ulazu, na rampi, i gledao ispred sebe, u glavi sam pravio redosled. Neko iz automobila iza mene mi je svirnuo, jer sam stajao na sred ulice, tako da ono što osećam od juče od posle podne, da me neko posmatra, počinje da dobija materijalne dokaze. Sigurno je važno i dobro se namestiti, da bi te neko posmatrao, a ja ne bih da me bilo ko posmatra, ali se izgleda odlično nameštam.Dobro, ja sam još juče posle podne počeo da osećam to posmatranje, u trenutku kad sam za ručkom kojem su prisustvovale mnoge generacije jedne familije, dok sam skidao ostatke mesa s koski nekog lepookog mladog jagnjeta, rekao da danas ne vidim kao inače. Žena mi je rekla - Misliš, od danas? - Greota ako to niko nije snimao.Ali ako ne snima, gleda, znam. Jer dok sam prilazio tezgama na pijaci, i ja sam gledao. Nekako, gledam celu scenu, s tačke koja je iza mene, iza pozicije mog tela u prostoru. Vidim sebe i sve ispred sebe.Otac, vlasnik tezge i voća i povrća na njoj, i njegov sin, svađaju se. Mali nije ravnopravan, suviše je mlad, ali ga otac tretira kao ravnog sebi, kao da ne idu posle kući zajedno, grub je. Mali odnosi pobedu jakim argumentima. Otac premešta gajbe koje nije hteo da premesti, u pitanju su dve poluprazne gajbe, ali, u pitanju je princip. Sin uzima žutu kesu da spakuje starijoj gospođi paradajz jabučar, domaći, svež, kvrgav, pun soka i ukusa, znam ga, za koji minut kupiću ga i ja. Žuta kesa mu ispada iz ruku, nagli povetarac je ponese, i onda je on malo juri oko tezge, imao je tri zamaha i tri promašaja, a onda je kesu oštrim potezom desnom rukom uhvatio njegov otac, palcem i kažiprstom leve ruke pokupio znoj sa čela, tim prstima otvorio kesu, i pružio je sinu. U kesu su uletela tri skopska paradajza jabučara, pa još jedan, gospođa se nasmejala, platila i otišla. Onda sam ja kupio dva komada, iz žute kese koju je sin otvorio palcem i kažiprstom leve ruke, navlaženim znojem sa svog čela. A ja, ja se gledam šta radim, i ne uživam. Obično mi je sve, mada stvarno volim obično ali ova jesen je drugačija, ko zna, možda ću računati vreme do ove jeseni i od ove jeseni.Znam da sve ovo zvući pesnički, ali uopšte nisam sad u tom fazonu, ja sam u nekom računovodstvernom fazonu, ili u filmskom, kad već mogu da se vidim iz trećeg lica, voleo bih i da mogu da pišem scenario, a da taj što ga gledam, taj ja u beloj majici i kupaćim gaćama, da radi sve što sam mu napisao da radi, i da ima prava da ponovi onoliko puta koliko mu je potrebno da ispadne savršeno.Ali nije tako, imam samo jedan pokušaj za sve, i ako vidim gde sam pogrešio, nema sledećeg puta da to ispravim. Imam samo jednu priliku, ali iz trećeg lica nemam pravo glasa, pa mi iskustva ne pomažu. Samo budala uči samo iz svog iskustva, neko mi je rekao, ali ima i nas kojima je svako iskustvo nedovoljno.Dok sam biio u supermarketu zagledao sam se kroz promoterku, negde baš iza nje daleko, na neko mesto gde bih mogao sebi da sufliram, možda u Norveškoj ili baš u Barseloni, toliko sam se zadržao ispred nje, da je morala više puta da me doziva, da vidi da li hoću da kupim paštete uz poklone. Baš paštete. Kupio sam jednu, i dobio zastavicu.Jesen me drži na oku, nema sumnje, vidi se samo po sebi. Izgleda da ove godine više ne smem nigde da pogrešim. Ili od ove godine me smem više nigde da pogrešim.