Pod bledim novembarskim suncem, na vetrometini Njegoševe, u srcu Englezovca, stoji jedno bucmasto derle, odenuto u crno. Donji deo trenerke, vetrovka, „hudi“: kapuljača je spuštena, otkriva lice zajapureno od pretilosti, nedavnog dečaštva i sirovinskog sastava odore – čisti poliester, ni traga prirodnom materijalu, da crnina bude postojana, da joj ništa ne može deterdžent ni ako kod kuće ovu uniformu, jer to je oblik uniforme, neko u veš-mašini opere na najjačem programu. Lice dečakovo uokvireno je dužom kosom, još neošišanom po pravilu službe paramilitarne formacije koja ga je postavila da stoji tu, na uglu sa Alekse Nenadovića, pored zida jada.
To je stražar.
Ostavljen je da jedan zid, na kojem je, neveštom rukom udbinog slikara-amatera, namalan lik ratnog zločinca, čuva od mogućnosti da ponovo bude zasut jajima ili bojom. Dečak je najniži u hijerarhiji svoje jedinice, otud je na ovoj jutarnjoj stražarskoj smeni, sâm, pripravan da pozove dežurnu crnu trojku iz nekog obližnjeg kafea, nekog „šteka“ od hladnoće. I sramote.
Prilazi jedna sedokosa gospođa, poodmakle godine ne dopuštaju da to učini hitro, izraz na licu ne ostavlja mogućnost da ne bude blaga. Zaustavivši se, tiho pita zašto je tu i šta to radi. Ako u njenom tonu i ima prekora, to je nežnost bake prema unuku. Dečakovo lice obliva dodatno rumenilo, sklanja pogleda kao da nije pripremio lekciju, kao da nije spreman da baš na tom času odgovara na temeljno pitanje iz istorije, geografije, maternjeg jezika. Ili je zalutao na čas građanskog vaspitanja. Gospođa još jednom stisne donju usnu i lako zavrti glavom u gestu više brižnom nego prekorevajućem, pa polako odlazi niz ulicu, a dečak ostaje, hladno je, valjda će uskoro smena, valjda će uskoro napredak u lestvici ustrojstva, valjda više neće morati da se suočava sa građanstvom koje ga se ne plaši, nego mu se čudi. Uostalom, da je to neko njemu bliži godinama, možda bi umeo da bude grub, a ne posramljen.
Nije nevolja u samozvanom čuvaru zida i murala. On je tu denut, zato što mu je okruženje objasnilo da to tako ima biti. Škole koje je pohađao, televizija koju je gledao, ortaci iz kraja, ukućani – sve ga je to dovelo pred ovaj zid, i on to ustrojstvo čuva zato što mu je utuvljen izvestan vrednosni poredak. Kako on može znati da rodoljublje nije ideologija, nego osećanje? Kako bi mogao pojmiti čega je simbol loše nacrtani lik koji čuva? Kako da razume da trpeljivost spram drugog čini osnovu etičke ose nekog bića? Gde je to mogao čuti, u ovom svetu čiji su osnov nasilje, agresivnost, dominacija – rečju: potčinjavanje drugog?
On je tu, pred zidom, sa razloga slabosti onih koji su pisali školske i uređivali televizijske programe iz kojih je saznavao svet oko sebe. Zid je njegovo mesto spoznaje. Zid je njegov red, mural je njegov moral. On je čuvar tog reda i tog morala jer za drugi ne zna, ne može znati, nije imao kako.
Hladno je, sad će, valjda, smena. A onda, po obavljenom zadatku, tamo negde u toplom, latiće se svog telefona, potražiti jednostavne istine, sačekati pohvale starešina.
Lice starije gospođe koja bi mu mogla biti nana, staramajka, bakica, njene reči i gestovi, potisnuće slika i zvuk njegovog vremena, brzina nepostojane pažnje, hûk toplog i beslovesnog zajedništva, osećanje sopstvene važnosti.
Sad će smena.
Bonus video:
Stojanović: Udba mora da štiti svoj rad
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar