Istorija umetnosti ujedno je i povest ljudskog roda, kao što smo – jesmo li? – to naučili u srednjoškolsko doba. Istorija, ona koju pišu pobednici, ona koju ispisuju istoričari osuđeni na dokumenta koja pobednici nisu uništili, nije isto što i povest.
Velika priča ljudskog roda nahodi se u onim ostacima koji u sebi sadrže emocionalni embrion svog nastanka: bik iz Altamire, grčka vaza iz mikenskog doba, David, Đokonda ili Crni kvadrat, baš kao i najneznatnija ikonica nekog samoukog crtača, neki brikolaž domoroca ili hekleraj nečije bake, to je delić povesti. Političku istoriju pišu oni koji veruju u nju, oni koji drže do ljudskih osećanja traže slike, muziku, privatna pisma, dizajn šoljice za kafu – ne pretpostavljajući arhive buvljim pijacama.
Prošlo je trideset godina otkako se onaj projektil ispaljen sa nekog bojnog broda ondašnje jugoslovenske mornarice zabio u Svetog Ivana, jednu od četiri kule, uz Revelin, Bokar i Minčetu, koje uz Lovrijenac – ili Lovrinac, kako bi rekli oni iz Grada – čuvaju Dubrovnik, grad-umetničko delo. Simbolički prodor vojnog projektila u telo bele kule koja se prva istura pogledu s mora označio je početak velikog sraza, suštinskog sukoba, nerazmrsivog klupka suprotnosti između osećanja za lepo i potrebe za silništvom. Treba li reći da tada, devedeset prve, dubrovačke zidine nisu linija fronta, nego esetetska činjenica koja opasuje poprište povesne i istorijske lepote Sponze, Svetog Vlaha, Orlanda, obeju Onofrijevih česama, Kneževa dvora, pravoslavne crkve sv. Blagovještenja. I svega ostalog: sendviča sa pršutom i domaćim hlebom u “Školi”, kapućina kod “Talira”, dok ga je bilo, travarice u Lučija, čije “Libertine”, valjda, još ima.
I tada je počela jedna nova povest, počelo je pisanje jedne nove istorije. Lepota više nije bila opšta i jedinstvena, nego nečija: naša ili njihova. Lepota je postala neprijatelj.
Rat se završio, ali nije nestao iz ljudi. Nestalo je osećanja za lepo. Tačnije, ono se promenilo. Svaka nova društvena situacija, dakako, nosi sa sobom i tu vrstu promene: ako ima velegrada koji te mêne bolno pokazuje, to je Beograd. Bombardovani grad, grad na kojem se svaka vlast istresala kao na deponiju, mesto sudara svakovrsnog varvarizma i uzvišene lepote. Gradovi odgajaju svoje stanovnike, oblikuju njihov svetonazor. Velegradski ponos, baš kao i renesansna i barokna lepota, modernistička strogost ili drevna svedenost, sve se to odražava u dušama ljudi. Stupaju oni svojim gradovima, prave povest i kad ne pišu istoriju, protiču kao žive vode kanjonima ulica, razlivaju se jezerima parkova. Pogled s Kalemegdana, kako kaže znameniti naslov – doduše, posve suprotan nakanama ovog teksta, evo, menja se i poružnjava: neko će zbilja stanovati u onom bloku koji zaklanja dunavsku perspektivu, neko će odista živeti u onoj kulčini što se načoklečila svojom senkom nad gradom i neko neće imati nikakav problem s tim, kao što nije imao problem ni sa onim projektilom što se zabio u beli kamen jednog od najlepših gradova na svetu. Kao što, uostalom, taj isti projektil još uvek simbolički kruži nošen duhom onih koji omogućuju sve to.
Rastu deca rođena u tom i takvom estetskom okruženju. Stižu u neke godine. Ne razumeju u čemu je problem, ne razumeju umetnost, nemaju potrebu za saznavanjem, nisu stasala u svetu širokih horizonata, nego u uskosti duha i skučenosti intelekta. Kao zamena za širinu pripala im je rđava estetika, uskogruda religioznost, našijenstvo, nacionalizam, svođenje na mržnju usled neshvatanja drugosti.
I onda se nije čuditi što nešto suštinski ne razumeju: estetsko čulo valja hraniti sposobnošću spekulativnog mišljenja i razvijanjem radoznalosti. Kad se to ne dogodi na vreme – jer istoriju pišu pobednici, kao što pobednici pišu i zakone o reformi obrazovanja, građevinskom zemljištu ili zaštiti spomenika kulture – onda je gotovo: da, nago muško telo i polni organ pred očima izvođača jesu umetničko delo, baš kao što to ono što Hegel zove prostačka prirodnost pred kamerom – nije.
No, sad je kasno. Pobednici su ispisali svoju banalnu povest. Nadaju se da će to učiniti i sa istorijom.
Bonus video:
Orlovi u niskom startu-gosti Gorčin Stojanović i Aca Seltik
[video-cdnsrc=“https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=orloviuniskomstartugostigorinstojanoviacaseltik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001″ video-id=“2524661″]
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar