Imao sam deset godina, i valjda prvi, a nije nemoguće – i jedini, put ponašao sam se kao pravi obožavalac nekog benda: kupio sam hit-singl, na zid sobe zalepio poster. Bila je to ABBA, Knowing Me, Knowing You, u nultoj godini punka kamo će, za još dve ili tri, otići i moj ranopubertetski prezir prema veličinama, autoritetima, mejnstrim pop muzici, uopšte – svemu onom što činjaše naš ondašnji svet.
Pre tog singla bio sam dete koje sluša ono što slušaju njegovi roditelji, rođaci, poznanici, komšije, posle ću biti inokosan, sam svoj učitelj muzike. I mada je raspon zvukovlja u mojim ušima bio širok, od domaćih šlagera do Pink Floyd, taj jedini singl, i jedini nosač zvuka sa nekom pesmom benda koji već tada – ili od tada – vlada svetom srednjeg pop ukusa, ostao je zamajcem i zametkom onog što jeste pop-senziblitet: nova i iz čula za muziku, ako takvo nešto postoji, neiskorenjiva melodija, harmonija na ivici banalnosti, ali ne i preko nje, ritam koji ne ostavlja mogućnost ignorisanja ubrizgavajući se direktno u tetive i mišiće nogu, aranžman čija je grandiozost pritajena, ali sveprisutna. Pa čak i tekst koji se desetogodišnjaka čiji su roditelji u čvrstom braku ama baš nimalo ne tiče, niti osobito mudar, ni preterano složen, ali – što će biti naknadna lekcija – dovoljno ličan da obavezuje onoliko koliko to domet pop-pesme uopšte može, čak, dakle, ni taj sled reči nije posve beznačajan.
ABBA je u naše živote ušla na Evroviziji, šestog aprila 1974, na dan oslobođenja Sarajeva i bombardovanja Beograda, dok smo navijali za Korni grupu i njihovu Generaciju ’42, svesni da pevati u frivolnom Brajtonu o kobnoj noći iz doba drugog velikog svetskog klanja nema ni najmanju mogućnost da bude shvaćeno. Ta, uostalom sasvim dobra, pesma stajala je te brajtonske večeri tačno nasuprot ironičnom čitanju evropske istorije što su je otpevali Šveđani, izgledom bliži glam-rocku nego šlagerima, slažući svoje skoro tezgaroške harmonije na temu ljubavnog rata: nešto poput Strindberga začinjenog saharinom. Da, bio je to Waterloo.
Kad sam jednom skinuo poster sa zida, a singl se negde zaturio, ABBA je postala svačije, pa i moje opšte mesto, nešto sveprisutno kao drug Tito ili Beatlesi na radiju. Osim u leksikonima (“Omiljena grupa? ABBA i Boney M”, to beše najčešći odgovor), tim pretečama društvenih mreža (“Šta misliš o …? DD – dobar drug/arica”), što smo ih od dosade i rutinski popunjavali na zamornim časovima u osnovnoj školi, (ABBA je bila osnovni saundtrek te decenije, nešto što se podrazumeva), nije mi padala na pamet kao ozbiljna kulturna ili kulturalna činjenica ili referenca.
A onda sam, petnaestak godina kasnije, diplomiravajući pozorišnu režiju u Ateljeu 212, Fasbinderovim “Žabarom”, u sceni nasilja nad Grkom-dođošem i njegovom nemačkom devojkom, čuo, pa stoga i pustio – Chiquititu, taj egzotički pripev o nesrećnoj devojačkoj ljubavi. Uliks Fehmiu i Tanja Venčelovski stajali su na pozornici, vezani gajtanom od trčećeg svetla, a ABBA je udarala svoje. Jovan Hristić, moj profesor dramaturgije i jedan od poslednjih kritičarskih autoriteta, koji nije bio odveć blagonaklon prema mojoj prvoj, prethodnoj predstavi, napisao je kako je to “jedna od najlepših scena nasilja” koje je u pozorištu video, zato što je, razumeo sam, takva, teatralizovana i stilizovana, “jedino u teatru moguća”. To je po svoj prilici najvažnija lekcija mog pozorišnog školovanja.
I kad sam u prošlu subotu čuo tog dana objavljeni novi album grupe ABBA, Vojage, prvi posle četrdeset godina, tačno onakav kakav i ima biti album dostojanstveno ostarelih vrhunskih umetnika mejnstrim popa, ja sam – a to je valjda i smisao te bezvremenske ploče – pojmio ponešto o svojoj egzistenciji. I našem bivanju na planeti. Najpre, možda, to da je nostalgija vrhunaravni smisao života. Budućnost ionako pripada zna se kome. Sadašnjost pak dovoljno je strašna.
Ne živeti u sopstvenoj prošlosti, znači – ne živeti.
To četvoro ljudi, dva bivša bračna para, pevali su onomad o paklu zajedničkog života lako, kao da pevaju o raju beskonfliktnog društva. Na albumu snimljenom četiri desetleća kasnije, nastavljaju sa iste tačke: ne mare za nove produkcijske modele i module, ne pokušavaju biti drugo do sedamdesetpetogodišnjaci koji znaju šta to beše ljubav i šta to beše život, ne trse se da nisu bogati (makar i ne bili srećni), da ne žive u zemlji čiji je jedini problem rđav raspored dnevnog i noćnog svetla, ne poručuju ništa – samo se obilato koriste sopstvenim darom za pričanje malih priča u pop formi, samo slažu dva ženska glasa (u kojima se čuje starost i koji su, sada, toliko bliski jedan drugom da nije lako čuti šta peva jedna, a šta druga), samo se opraštaju (kako stvari stoje) od jednog sveta koji, gledano odavde, liči na san. Žive u potpunoj prošlosti. I zato neće ići na turneju, nego će tamo poslati svoje avatare (Abbatare), digitalne dvojnike. Jer, ovakav svet i ovakva sadašnjost ne potrebuju žive ljude, kao što su to, recimo, Kraftwerk oduvek znali.
Živeti u prošlosti. Sećati se.
Pa polako otići, not with a bang, but a whimper, ne s treskom, no s cviljenjem, rekao bi Eliot. T.S. Eliot. A i Ness bi se složio.
Bonus video:
Stojanović o muralu Mladiću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare