0
Megan Thee Stallion je ulična heroina nove generacije devojaka, žena koja vraća život u hip hop.
Sama činjenica da je Megan Thee Stallion (krštena kao Megan Jovon Ruth Pete, r. 1995), poreklom iz Hjustona, Teksas – kao i Beyoncé – prosto mami na poređenje. Ispostavlja se da ništa nije slučajno, jer ne samo da su iz istog kraja, nego Beyoncé (uz Queen Latifah i Nicky Minaj), spada u Meganine više puta pomenute glavne uzore. Čak su godine 2020. zajedno snimile numeru „Savage (Remix)“, koja je doživela ogroman uspeh, donevši im na kraju i Grammy nagradu. Zahvaljujući činjenici da su sav prihod od ovog singla donirale gradu Hjustonu za borbu protiv pandemije covid-19, tamošnji gradonačenik im je obema dodelio ključeve od grada i za svaku od njih proglasio poseban datum kao lokalni praznik. I to nije jedini humanitarni poduhvat ove dve dame u svom rodnom mestu. Toliko o ponosnim Teksašankama afroameričkog porekla i njihovim sličnostima.
Posle debija „Good News“ (2020), o Megan Thee Stallion se naveliko pisalo kao velikoj novoj zvezdi hip hopa, i ona je u međuvremenu, posebnošću svoje pojave, u potpunosti opravdala sve ultra-pozitivne epitete. Krupna, ali uvek neobuzdano razigrana, šarmantno pozitivna i dugačkog jezika, Megan je unela dosta južnjačkog šarma i neposrednosti u sve dekadentniji svet globalnog hip hopa. Ne skrivajući nameru da isključivo repujući postane pop zvezda, bez mnogo kompromisa i očijukanja sa aktuelnim trapom, privukla je pažnju svih koji i dalje više cene sadržaj od pakovanja i stilizacije. Megan Thee Stallion ima dovoljno svog fazona, već na prvi pogled razlikuje se od svih drugih, ali njoj je još uvek najvažnije šta nam govori.
Njen upravo objavljeni album „Traumazine“ (1501 Certified/300), predstavlja nam Megan Thee Stallion u punom sjaju. Ovo uopšte nije njena druga, nego pre – prva prava ploča, urađen po produkcijskim standardima kakve je ona želela. To joj je omogućio novi status velike zvezde, naglašen i prisustvom brojnih odabranih gostiju sa hip hop (Rico Nasty, Key Glock, Latto, Pooh Shiesty) i R&B scene (Jhené Aiko, Lucky Daye), među kojima posebno mesto imaju Future i Dua Lipa, dve autentične veličine savremene popularne muzike. Ime albuma jeste pojam izmišljen za ovu priliku (Megan ga je čak i zaštitila kao svoju robnu marku!): traumazine označava „supstancu koja se oslobađa u mozgu kad se on bori sa bolnim emocijama izazvanim traumatičnim događajima i iskustvima“.
Ceo album spevan je u slavu Megan kao najveće, najsamouverenije, najzgodnije i uopšte najbrilijantnije ženske na svetu, koja je sama zaradila sve što joj pripada. Naravno, ovo slavljenje sebe deo je rap kanona od njegovih početaka, te se ona devojački poletno nadovezuje na tu tradiciju. Tako već u uvodnoj „NDA“ sa dve jezgrovite rečenice postavlja stvari na svoje mesto, čisto da svi shvatimo pravila igre od početka: „How many more ways can I say that I’m the baddest bitch? / Na koliko još načina treba da vam kažem da sam ja ovde najopasnija?“ i „You know I keep it realer than real / Znate da se nikad ne foliram“. To bio istovremeno program i glavni sadržaj ploče.
U nastavku sledi niz od ukupno 18 numera, od kojih je svega nekoliko duže od 3 minuta, te se niko ne može požaliti da mu Megan dosađuje. Vrlo čvrsto se drži plana i iz pesme u pesmu korača obračunavajući se sa celim svetom, koga uglavnom čine neprijatelji – zavidljive i ljubomorne žene, kao i glupi i tupi muškarci, dobri samo za jednu stvar. Posle ovakve salve teških izraza kakvu nam nudi Megan, floskula „žensko osnaživanje“ zvuči sasvim drugačije, pošto nakon mnogo potrošenih reči postaje jasno da bi se ona odmah potukla sa svakim ko je ugrožava, i verovatno pobedila u takvom okršaju… „Not Nice“ je glavna proklamacija ovog tipa na albumu, i jedna od boljih stvari, koju će Megan sa zadovoljstvom izvoditi na koncertima kao himnu svih „zlih kučki“. U „Her“ je zatičemo kako – uz malo house elemenata, u skladu sa trendom – veliča svoju neustrašivost nasuprot ženskoj konkurenciji svih fela. Iz iste serije je „Ms. Nasty“, kratak opis same sebe kao nezgodne kad je neko dira, dok „Star“ smešta našu junakinju u panteon onih zvezda koje su same sebe podigle, bez tuđe pomoći, zakucavajući sledećim stihom: „And any bitch after Megan probably wanna be me / I svaka cura posle Megan, želeće da bude kao ja“!
Osim ovih konfrontirajućih sa celim svetom, drugu liniju pesama čine one u kojima zatičemo Megan Thee Stallion kako uživa u svom telu, odnosno seksu (gde paralela sa Beyoncé dobija dodatno na uverljivosti, posle njenog albuma „Renaissance“): „Red Wine“ je otvoren poziv na odnos, kao neka vrsta izvrnutog muškog zova, a erotski opisi međusobnog zadovoljanja sa Futureom u „Pressurelicious“ dolaze na ivicu prihvatljivog. Konačno, „Plan B“ je čista female-power pesma, koja obrće muško-ženske uloge, te poenta postaje jasna – u svetu kakvim ga Megan vidi, muškarci su pasivni subjekti, a žene aktivni činioci. I čini se da se ta promena već nepovratno desila u realnosti. Zato je kraj ploče rezervisan za novi hit sa sličnom poentom – u „Sweetest Pie“ dve senzualne dame rešavaju da li je dečko zaslužio njihovu pažnju ili nije. Ovaj nakalemljeni disko završetak funkcioniše kao after-party i samo pokazuje da Megan Thee Stallion ima veliki komercijalni crossover potencijal, dok slatki refren u izvođenju Dua Lipe vrti mozak i zavodi – čas posla.
Današnji hip hop je žanr koji isuviše često ne poštuje svoju prošlost i legende. Nema tu mnogo milosti za starije, svako gleda da ih negira – to je borba za teritoriju, pravilo što je direktno sa ulice uneto u muziku. Srećom, Megan je kao skriveni vrh „Traumazine“ sačuvala freestyle numeru sa legendama južnjačkog repa pod imenom „Southside Royalty Freestyle“ – veliku odu svom komšiluku. Osvežavajuće je shvatiti kako ona dolazi iz porodice u kojoj se ozbiljno repovalo (tata je MC iz Hjustona), da joj je mentor bio niko drugi nego legendarni Q-Tip (A Tribe Called Quest), te da na jednom mestu na albumu pominje kako sama sebi liči na Ice-T-ja, kad onako veže repić. Sve su to reference na neko drugo vreme kad je hip hop bio kultura, a u njemu bilo važnije šta ima da se kaže, nego ko ti je frizer za obrve.
Megan Thee Stallion ovde deluje moćno kao prirodna sila, i mada „Traumazine“ nije remek-delo, dovoljno je upečatljiv da omogući rast njenom mitu. Ona je skromnija, budžet varijanta rap-Beyoncé, i zato mnogima prijemčivija i zabavnija. Njena muzika je stvarno doživljena – na ulici, u sobi i krevetu. Megan deluje kao da je svaku strofu iskusila, pre nego što nam ju je izgovorila u facu. Malo je još takvih.
Bonus video: Glas, dirka, bas: Our Day Will Come
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
