Dva ozbiljna hevi metal albuma dokazuju da se ovaj žanr i dalje razvija. Opet puštamo gitare do daske! Nema spavanja do Leskovca!
Ova godina čini se veoma dobrom, bar za hevi metal. Tako je Gojira za prvomajske praznike objavila svoj do sad najuspešniji album Fortitude, obeleživši proleće među „teškaškim“ izdanjima, a Iron Maiden su ozbiljnom pločom Senjutsu upravo obradovali milione fanova, nakon 6 godina čekanja. Oba izdanja spadaju među ona bolja u 2021, u kojoj se za sad malo toga zaista važnog desilo.
Zvuči nemoguće i u neka davna vremena svakako bi bilo neprihvatljivo tvrditi da je heavy metal, poznat po svojoj konzervativnosti i kiču – sada progresivan sektor popularne muzike. Ipak, danas je upravo tako – metal bendovi zapravo su se sjajno snašli u digitalizovanim vremenima, operisanim od bilo čega ljudskog, stvarajući organski mainstream zvuk, u kome se još uvek barata nekim bazičnim, svima razumljivim emocijama. To što kažu, oni stvarno misle, što je danas retkost. Tržišna postignuća nisu izostala, te metalci maltene poslednji sa ponosom dižu visoko električnu gitaru na mogobrojnim festivalima, pronoseći posustalu slavu rokenrola.
Neki od njih su i pozitivno društveno angažovani. Oba pomenuta sastava tako imaju dve tačke koje ih povezuju: muzički – vole „progresivni“ rok iz 1970-ih, u kome nalaze dodatnu inspiraciju, pokazujući kako je ta epoha i dalje temelj svim ambicioznim rok autorima; ideološki – Iron Maiden su klasici, koji su uvek u borbi protiv zla na ovom svetu, dok je Gojira novi veliki kult, sa radikalnim, socijalno i ekološki osvešćenim nastupom. Sve to čini nekako bliskim ova dva generacijski udaljena benda, što zajedno stoje na strani pravde.
Iron Maiden – Senjutsu
Prvi utisak koja vas sačeka kad preslušate novi Iron Maiden album Senjutsu (Parlophone), jeste da on zvuči baš kao ono što očekujete – dobar, klasičan hevi metal album, sa svim starinskim elementima što od ovog žanra čine muziku uz koju su odrastali milioni širom sveta. Gitare lete na sve strane solirajući (trojica gitarista!), Bruce Dickinson peva povišenim tonom, ritam sekcija gruva, i tako deset puta – sve kako bi trebalo da bude.
Ali, nije sve tako jednostavno: pre svega, Iron Maiden imaju snažnu poruku, i ona je anti-establišment prirode, jednako važna koliko i muzika. Momci su sudbinski rokerski otpadnici, a tema im je velika svetska zavera koja preti da slomi malog čoveka. U vreme pandemije, sadašnje globalno društvo se bez sumnje čini upravo takvim većini ljudi. Ako sagledate Senjutsu sa njegove angažovane strane, ma koliko ona bila stripovski pojednostavljena, on nije nimalo naivan, već bolno odjekuje u svojoj veri da čovek može opstati kao čovek, uprkos svemu.
Što više ulazite u svet Senjutsua („strategija“ na japanskom) – shvatate da je on veliki poziv da se odupremo bilo kakvoj manipulaciji. Iron Maiden su tako pogodili jednu od glavnih preokupacija savremenog sveta, učinivši svoj album super-aktuelnim. Izgleda da je ovo još jedan dokaz kako su najuticajnije ploče za idejno oblikovanje stavova „novog talasa britanskog metala“ i speed metala tokom osamdesetih godina – možda ipak bile Pink Floyd: Animals (1977) i The Wall (1980). Upravo je na njima Roger Waters izgradio tu mitologiju mračnih sila koje vuku konce iza scene, igrajući se sudbinama miliona. I verovatno nije mnogo pogrešio.
Konačno, Senjutsu je glavni dokaz da bend ni muzički ne stoji u mestu, već stalno donosi nove ideje, ostajući sve vreme svoj, evo, već duboko u XXI veku. Čvrsti kao kamen, Iron Maiden na sedamnaestom albumu i drugom duplom u karijeri, ponovo sarađuju sa proverenim producentom Kevinom Shirleyjem – on je uvek umeo da kreira jedinstvenu grandioznost njihovog gitarskog zvuka, u kome se čitave simfonije odigravaju za jedan minut. No, ukupan sadržaj ovde svežinom nadmašuje poslednja dva proizvoda – The Book of Souls (2015) i The Final Frontier (2010) – nudeći smele kombinacije oštrih gitara i neobičnih ritmova, u kojima je poslovična pompeznost najvećim delom pod kontrolom.
Dijaboličnost koju malo ko može da iznese, nagoveštava nam već naslovna „Senjutsu“, sa svojim refrenom za pamćenje. Prva velika kompozicija je „The Writing on the Wall“, koja nas vraća u biblijske pejzaže, ali u postapokaliptičnoj naraciji, posle koje je jasno da pred sobom imamo značajan doprinos Iron Maiden katalogu. Što idemo dalje, stvari postaju sve ozbiljnije, i postaje jasno da grupa ne voli da se ponavlja, već stalno sledi nove ideje, istražujući ih do kraja, dok im ne udahne život. Ređaju se distopijski motivi u „Stratego“, „Days of Future Past“, i posebno moćnim „Lost in a Lost World“, te „The Time Machine“. Prvu nosi orijentalni motiv na gitari, koga se ne bi postideli Smak i Yu grupa na svom vrhuncu; druga počinje sa baladerskim momentom, dok se ne razbesni, iznad još jednog neobičnog ritma koji kao da nešto duguje našim krajevima.
Početak drugog dela pripada galebovima i zvuku razbijanja talasa o obalu, dok se „Darkest Hour“ izdiže odličnim soliranjem, a Dickinson punim plućima najavljuje kraj sveta. No, onda se stvari odjednom menjaju i kao da je neko hteo da napiše ozbiljan epilog, završne tri desetominutne kompozicije koje potpisuje osnivač Steve Harris, daju do tad uhodanom Senjutsu neočekivanu dubinu, zahvatajući u nasleđe britanske rok muzike, svetlim tragovima Wishbone Ash i Led Zeppelin.
Ovaj triling daje novu definiciju epskog, kad je u pitanju savremena metal ploča: odlična „Death of the Celts“ plamti iskrenim žarom u formi metalske varijante irske folk teme, uz par nezaboravnih trenutaka, u kojima se oseća uzbuđenje kakvo više ne susrećemo na savremenim pločama; „The Parchment“, još više podiže ulog svojim uzbudljivim prelazima, dok nam se pritajeno ponovo primiču mistični orijentalni motivi, kao napisani negde na Balkanu. Finalna „Hell on Earth“ polako se penje po kaskadama gitara, do trijumfalnog krešenda, koji je potreban svakom bitnom albumu. Nova granica je postavljena.
Iron Maiden su grupa sa kojom naša publika ima poseban odnos: niko ne može da zaboravi da su pre tačno 40 godina došli u Beograd, kao tek obećavajući sastav, i „oduvali“ na velikom festivalskom događaju na Hipodromu (u to vreme nije bilo festivala kod nas, verovali ili ne). Tako se to stvarno desilo, a i sama činjenica da Novaka Đokovića pominju na novom omotu, govori da možda stvarno dele neku emociju sa ovdašnjim metalskim življem. Senjutsu spada među njihove bolje albume, koji bez problema nastavlja ovu sagu unedogled – svima je jasno da Iron Maiden dobro rade to što rade i to sa razlogom, odnosno maksimalnim uverenjem, koje će još dugo držati zajedno fanove širom planete. I dok se bura poslednje pesme „Hell on Earth“, završava elegičnim akustičnim smirajem, zaštitni znak benda – maskota Eddie – sa omota nam obećava još avantura…
Gojira – Fortitude
Moćan hipermoderan progresivni rokerski zvuk Gojire (originalno japansko ime za Godzillu), sad je na svom vrhuncu: oni su danas jedan od najaktuelnijih svetskih metal bendova, a Fortitude (Roadrunner) njihov je najsnažniji album do sad. Ovo im je sedma ploča, najuspešnija takođe (mesto 12 na Billboardovoj listi) – i nadilazi dosadašnji vrh do kog su stigli sa prethodnim zapaženim izdanjem Magma (2016).
Grupa dolazi iz malog francuskog mesta Ondres, iz regiona Landes, poznatog kao slabo naseljena peščana pustopoljina, sa retkom šumom pored atlantske obale… verovatno su u tom usamljeničkom okolišu braća Joe i Mario Duplantier, te Christian Andreu i Jean-Michel Labadie, razvili svoju naglašenu osetljivost za stanje prirode.
Prisustvo legendarnog Andyja Wallacea kao producenta, govori nam da se u slučaju Fortitude radi o naglašeno specijalnom projektu – Wallace je potpisan ispod radova ključnih grupa kao što su Nirvana, Rage Against The Machine, Guns N’ Roses, Slayer, Bad Religion, The Cult, Sonic Youth, Linkin Park, Faith No More, te Sepulture, kao i velikih autora, od Brucea Springsteena preko Princea i Jeffa Buckleya do Paula McCartneya.
Kao da to nije dovoljno, ostao je utisnut u istorijsku memoriju nezaboravnom hip hop / metal kolaboracijom Run DMC – Aerosmith, na singlu „Walk This Way“. Osim što je snimio neke od najglasnijih ploča modernog doba, Wallace je sklon i međužanrovskim ukrštanjima – tako i na Fortitude susrećemo numeru „Amazonia“, svesni crossover sa indijanskim zvucima, nalik na nekadašnje Sepulturino remek-delo povratka brazilskim korenima Roots (1996, još jedan Wallaceov rad).
Ovaj namerni omaž samo je deo šire priče o klimatskoj i opštoj osvešćenosti kojom se Gojira bave na albumu. Sjajna, mračna“Born for One Thing“, otvara ga u brišućem psihodeličnom letu, raspolućujući sluh smelim obrtima. Čista energija prvog singla „Another World“ takođe udara pravo u glavu, a u istom tempu se nastavljaju „Hold On“ i insistirajuća „New Found“, terajući vas da odvrnete zvučnike na najglasnije, jer šta vas briga: Gojira je trenutno jedan od najboljih razloga da ogluvite.
Da je u pitanju vrlo poseban bend, spreman na iznenađenja koja nadrastaju žanr u kome radi, pokazuje nastavak: ritam se iznenada oduševljajuće potpuno menja u delikatno usporen, nošen otkačenim udaraljkama na „Fortitude“, što potom izrasta u horski otpevanu rokersku himnu „The Chant“. Death metal koreni se naslućuju u „Sphinx“, dok „Into the Storm“ i „The Trails“ odaju dužno poštovanje zvuku kog je davno zacrtala Metallica (čiji Kirk Hammett je inače obožavaoc Gojire). „Grind“ nam donosi savršen apokaliptični kraj, u kome se sa grubom rokerskom nežnošću opevava drama samlevenosti događajima van naše kontrole: „We’re wandering in chaos / Forget about which reality is real“.
Gojira su po mnogo čemu bend trenutka – vrhunska umetnost cepanja gitarskih rifova kao da je sutra sudnji dan, odavno nije bolje zvučala nego kod njih. Poruka i jeste da je sudnji dan možda blizu. Kad bivši death metal bend peva o uništenju prirodne okoline, nekako ne možete da im ne poverujete u sve što kažu.
Ne znam da li i vi osećate na svojoj koži ovu histeriju oko nas? Kao da je svet podivljao – čim je zaličilo da se kovid povlači, iza njega je postala vidljiva pustoš i neki novi varvarizam… Kad su vremena ovako agresivna, možda je najbolje posegnuti i za agresivnim muzičkim rešenjima.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare