Pišu Z. Kojić i D. Ambrozić - Metallica & SF Symphony: S&M2

U svom čuvenom eseju o nastanku heavy metal muzike, objavljenom u više nastavaka u Džuboksu krajem 1970-ih, Branko Vukojević je kao jedan od očeva savremene rok kritike kod nas, smestio ovaj žanr u jasne istorijske i stilske okvire. Činjenica da je u svojoj karakteristici izdvojio pojednostavljenu formulu i hipertrofiranje kič elemenata rokenrola kao glavne osobine metala, donela mu je jednako mnogo pristalica, koliko i protivnika u svoje vreme, bez obzira na tačnost zapažanja. Međutim, ova davna diskusija ne objašnjava nam kako je to od svih rok žanrova, samo heavy metal nastavio da se razvija, grana i doseže novu publiku tokom poslednjih desetak, pa i više godina?

Slučaj grupe Metallica možda razrešava ovu dilemu: njihov univerzum toliko je savršeno zaokružen i u toj meri pruža celovit pogled na svet, da samo treba da se presvučete i uđete u njega. Heavy metal pokazuje se tako kao idealan za ova digitalna vremena - on nudi atraktivnu instant kombinaciju imidža i stava, taj svima shvatljiv total look. Metallica je, opet, savršen bend da sa njim započnete slušanje ove muzike - izmislili su beskompromisni thrash metal zvuk, sviraju ga ultra-glasno i izgledaju savršeno, maksimalno su posvećeni, ne podležu nikakvim pomodnim komercijalnim uticajima, stalno iznenađuju publiku i uvek su drugačiji, to jest samo svoji. Pri tom, uz svu ubitačnu grmljavinu gitara i ritam sekcije, njihova poetika odgovara periodu dosezanja tinejdžerske ozbiljnosti, kroz koji smo svi prošli - tako pored heavy metal inspiracija, kod njih nalazimo i ulično otpadništvo ranog hardcore punka jednih Misfits, sve to iskombinovano sa mističnom društvenom kritičnošću Roger Watersovih Pink Floyd, iz vremena albuma Animals i The Wall (što je tema za neku dodatnu studiju i odakle verovatno dolazi nadahnuće za Master of Puppets).

Za razliku od mnogobrojnih sličnih bendova širom sveta - kod Metallice uvek postoji neki dublji sloj poruke, kog drugi jednostavno ne poseduju. Zato nije ni čudo da je jedan od njihovih najslavnijih poduhvata, sa one strane svih očekivanja, bio iznenađujući album S&M iz 1999, nastao u saradnji sa Simfonijskim orkestrom San Franciska. Doduše, reći da postoji neka tajna veza između heavy metala i klasike - bilo bi ponavljanje već poznate istine... Deep Purple su, uostalom, još 1969. nastupili sa Kraljevskim filharmonijskim orkestrom u londonskom Rojal Albert Holu, a kuriozitet je da su 30 godina kasnije, upravo te iste 1999. godine ponovili svoju saradnju sa klasičarima, ovog puta sa Londonskim simfonijskim orkestrom (o čemu svedoče izdanja Concerto for Group and Orchestra i In Concert with The London Symphony Orchestra, ali o tome neki drugi put). Ipak, nikad se do S&M nije još dogodilo da neki metal bend novije generacije, formata Metallice, odluči da uđe u avanturu saradnje sa klasičnim muzičarima - ovako epskih razmera.https://www.youtube.com/watch?v=0m6smR-M2qgDonekle najavljen briljantnim debijem finske Apocalyptice, Plays Metallica by Four Cellos iz 1996, S&M se na kraju ispostavio kao fenomen u diskografiji Metallice, neočekivano doguravši do drugog mesta liste američkih albuma, te prodavši tokom godina preko 8 miliona primeraka(!), i to sa konceptom koji nije baš za svakoga. Nikakvo čudo što su se isti akteri okupili da obeleže drugu deceniju izdavanja, i snime nastavak: samo što su ovaj put umesto kamerne sale Berkeley Community Theater sa 3.491 mesta, izabrali Chase Center arenu, kapaciteta 19.500 koncertnih posetilaca, koje su oduševili tokom dve večeri, 6. i 8. septembra 2019. Materijal se prošle godine najpre pojavio kao film – za kog se u međuvremenu ispostavilo da je postao najgledaniji rok-koncertni film svih vremena, ponovo u režiji Waynea Ishama – da bi pred sam kraj avgusta ove 2020. godine izašao i dupli CD, odnosno četvorostruki vinilni album, pod imenom S&M2 (Blackened).Treba znati da mesto klasične muzike u Americi nije mistifikovano na način kao što je to u Evropi, pa se ona doživljava više kao još jedna tržišna kategorija, podložna otvorenoj komunikaciji između žanrova, pre nego kao kakva nedodirljiva relikvija otmenog istorijskog identiteta - stoga sama ideja povezivanja metal benda sa simfoničarima dolazi prirodnije unutar takvog kulturnog pejzaža. Činjenica da su se u projekat i prvi i drugi put uključila značajna imena tamošnje umetničke muzike, otuda nije neobična, ali jedan čovek ovde izrazito nedostaje - Michael Kamen, dirigent i genije aranžiranja koji je originalni S&Mučinio tako dobrim primerom organske fuzije razmišljanja klasičnih i heavy metal muzičara. Rano preminuli Kamen inače je upravo sa Pink Floyd radio na orkestraciji albuma The Wall, ali i sarađivao sa gigantima kakvi su Eric Clapton, David Bowie, Brian Ferry, Kate Bush, Tom Petty, Brian Adams i Sting, te sa sastavima ranga Queen, Aerosmith, Bon Jovi, Def Leppard, Guns N’ Roses, Rush, Eurythmics i Coldplay. Umesto ove veličine, na S&M2 tu su Edwin Outwater, glavni dirigent, te Michael Tilson Thomas, umetnički direktor, koji su uglavnom poštovali sjajna Kamenova muzička rešenja i nastavili dalje u njihovom duhu.https://www.youtube.com/watch?v=86rPZ4fPJpYNalik na prethodni S&M, i S&M2 funkcioniše kao zvučna skulptura - spomenik neuništivoj ambiciji ove grupe da svaki put nadmaši sebe. U 150 minuta stali su tako neki nezaobilazni hitovi (oko pola albuma su iste numere kao na originalnom izdanju, što im alternativnije opredeljeni kritičari sa blagim podsmehom spočitavaju), ali i neke manje poznate kompozicije, posebno iz onog drugog, od strane šire publike manje obožavanog dela Metallicine karijere. Taj razvojni put prirodno je podeljen na svoje herojsko doba iz 1980-ih, zaključeno revolucionarnom prekretnicom kakav je mitski The Black Album (1991) - koji je svojom pojavom lansirao thrash metal u mainstream kulturu - i na nastavak koji traje do danas. Metallica se nakon legendarnih vremena bavila sopstvenim tumačenjima mogućnosti metal zvuka, neočekivano sarađujući sa pomenutim klasičnim muzičarima, ali i ikoničkom underground rokerskom figurom kakav je bio Lou Reed na Lulu (2011), okretala se hardcore punk zvuku na St. Anger (2003), a retko vraćala korenima za kojima mnogi i danas čeznu... doduše, kad je to činila, bila je i dalje najbolja na tom polju, kao što rečito dokazuje odlična kasnija ploča Death Magnetic (2008).Najveća iznenađenja vezana za S&M2 su ona koje nam donose sledeći potpuno neočekivani sadržaji: za početak, izbor centralnih klasičnih komada - onog drugog stava iz Skitske svite op. 20 Sergeja Prokofjeva i dela Livnica gvožđa iz op. 19 Aleksandra Mosolova - sasvim se svojim grandioznim zvučnim obrisima i mašinskim ritmovima naslanjaju na Metallicine muzičke fascinacije. Violentnost tonova nosi raskošan sadržaj, snaga misterioznih sila ima svoje nenadmašno mesto u mitologiji žanra, čelične emocije šire svoja dejstva preko bajkovitih prizora – ako klasika i heavy metal imaju ikakvo sinergetsko ishodište, onda se ovo čini ne kao tek dobra, već ona najbolja preporuka za saradnju. Na ova dva umetnička dela nadovezuje se izuzetna verzija "(Anesthesia) - Pulling Teeth", gde se suočavamo sa smelim čitanjem kompozicije rano stradalog basiste benda - Cliffa Burtona - od strane Scotta Pingela, glavnog kontrabasiste orkestra, koji u njoj traži i nalazi bahovske elemente (Burton je zaista imao osnovno obrazovanje iz ozbiljne muzike).https://www.youtube.com/watch?v=XbKwfvG0aA0Od novijih stvari, simfonijski tretman naročito prija "Unforgiven III", "The Day That Never Comes" i "All Within My Hands", predstavljajući nam do sad nečuveno sazvučje u kome su klasika i metal duboko povezani, dok je "No Leaf Clover" i tako bila posebno komponovana za ovakvo izvođenje na prvobitnom S&M. U impresivnoj seriji relativno "svežijih" pesama - "The Memory Remains", "Confusion", "Moth into Flame", "The Outlaw Torn" - orkestar ipak zauzima više efektnu prateću ulogu, u kakvoj ga zatičemo i tokom savršenog niza nezaboravnih Metallicinih numera što zaključuje ovaj poduhvat - "One", "Master of Puppets", "Nothing Else Matters" i posebno "Enter Sandman". Njihove kompozicije su ovim orkestracijama dobile jednu ljudsku dimenziju, kakvu su zasluživale: one nam daju nov celovit pogled na ovu grupu kao velike romantičare rok muzike, koji još uvek veruju u razliku između dobra i zla, ispravnost postupaka i herojstvo pojedinca.https://www.youtube.com/watch?v=Q0SU8vxBpc8Na stranu to što nam Metallica već sama po sebi nudi visoko-orkestrirani heavy metal, sa mnogobrojnim promenama tempa i raskošnim sviračkim ukrasima koji se instinktivno, barem donekle, oslanjaju na iskustva iz klasične muzike - svejedno je potrebno hrabrosti da se stane na istu binu sa vrhunski školovanim muzičarima, te potraži i pronađe istinsko razumevanje sa njima, pred gomilom iščekujućih svedoka. A Metallica je uvek imala petlje da se za dobro svojih fanova uhvati u koštac sa nepomerljivim kanonima žanra iz kojeg dolaze, dekonstruišući ga iznutra u slavu uspostavljanja nečeg životno novog. No, ne i po svaku cenu. Jer, ne zaboravimo da je Metallica u doba dominacije hip hop i dance muzike mogla da dozvoli sebi i eksperimentisanje sa takvim zvucima - pa oni su toliko sveprisutni danas, zar ne? Ali, dati publici manje i uštedeti na instrumentima i pojačalima koristeći elektronsku produkciju - to bi sa stanovišta njihove stvaralačke časti bilo neodgovorno. Umesto toga, James Hetfield i drugari na scenu su izneli - ne manje, nego mnogo više pravih instrumenata... zapravo su stavili najviše što je na nju moglo da stane! I to je još jedan pokazatelj umetničkog poštenja s kojim Metallica nastupa.https://www.youtube.com/watch?v=EcG-htmIZR0Samo zastarele klasifikacije i veštačke podele, koje su nekada važile između različitih publika, sprečavaju da se jasno kaže kako je Metallica već u ovom trenutku jedan od najvećih rok bendova u istoriji. I oni umeju da snime loš album, ali nikad isprazan, pa je tako i ovaj put – nema ničeg neiskrenog u njihovom ogromnom naporu da svom zvuku dodaju još jednu, možda za poneke i malkice pompeznu, artističku dimenziju. Pitanje je vaše odluke dokle želite da ih sledite u ovom slavljenju muzike i njenih neograničenih mogućnosti.https://www.youtube.com/watch?v=JhWfrtIPZjkTu bi negde i bio odgovor na početno pitanje - "metalci" se dakle još uvek usuđuju da probaju nešto novo i zato taj žanr pokazuje vitalnost, razvijajući sebe i dalje, a sa tim i svoju publiku.https://www.youtube.com/watch?v=M1RGPMWKv9E