Kanye West je definitivno jedan od genija hip hopa, čiji najnoviji album „Donda“ dokazuje da istorija te muzike još nije završena.
Piše Dragan Ambrozić
Čak i neupoznati čitalac svakako je čuo za Kanye Westa – kao muža Kim Kardashian.
I to je prva stvar po kojoj se Kanye izdvaja u savremenoj pop kulturi – on je celebrity u istoj meri koliko je i ozbiljan umetnik. Naravno, biti slavan uvek je bilo jednako važno koliko i biti dobar muzičar, ako hoćete da budete pop zvezda, i Kanye živi po tom modelu. Ali, istovremeno, on je i neobičan spoj: avangarda popa, koja istovremeno prihvata treš kao sudbinu. Teško da smo ikad imali ovakvog artistu, još od Salvadora Dalija.
Glavna osobina Kanye Westa kao pop zvezde jeste da je – nepredvidljiv. Njegova uloga na svetskoj sceni, za koju se krvavo izborio, jeste da nas vodi tamo gde nikad nismo bili. U tom smislu i najnoviji album Donda (GOOD Music / Def Jam Recordings), donosi samo jako ubrizgavanje tog istog sastojka u pop na početku dvehiljadedvadesetih. Ako neko uspešno razbija zone komfora – to je on, i to sa svakim svojim albumom, bez obzira koliko se radi o uspelom ili neuspelom umetničkom delu. Zato je Kanye uvek interesantan.
Konačna važna osobina, kojom se Kanye West izdvojio jeste da je – ranjiv. Njegova majka, još 2007. preminula Donda C. West, definitivno je bila glavni uticaj na Kanyea, što je rastao bez oca. Posvetiti joj album na ovom nivou svoje karijere više je nego dići joj spomenik, i to je još jedna stvar koju milioni vole u vezi sa njim – neposredna otvorenost sa kojom priča o svojim tragedijama. Čovek prosto ne krije kad ima probleme, a na to se svi primaju.
Zato moramo prihvatiti da je Kanye pogodio suštinu fenomena pop kulture i da je najbolje razume u svojoj generaciji: on je slavan, i za to mu ne trebaju hit-singlovi, stalno se menja i iznenađuje, držeći konstantno pažnju, te nikad ne skriva svoju emociju. Njegova publika se stoga multiplicira svakog dana, i izgleda da će ga uskoro više korisnika pratiti nego što ima ljudi na planeti.
Istorijski posmatrano, Kanye West je imao ogromnu ulogu u pretvaranju hip hopa u najslušaniju pop muziku današnjice – može se slobodno reći da je u poslednjoj deceniji on predvodio taj proces, zajedno sa Jay Z-jem i Drakeom. Uostalom sve oko Donde jeste spektakl pop muzike – u Kanyeovom izvođenju, rap je samo jedan njen žanr. To ne znači da ga je on umekšao – upravo suprotno, nekad je agresivniji od mnogih uličara – ne, on je samo naučio hip hop da igra po pravilima digitalne estrade, tako da ne izgubi svoju izazovnost, nego je investira i pretvori u svesnu šok taktiku, koja obezbeđuje milijarde poseta.
Zato je njegova uloga među afroameričkim zvezdama današnjice, osvešćujuća na globalnom nivou. Kao pravom reperu XXI veka, za njega hip hop i nije žanr, nego društvena pozicija koja podrazumeva viziju boljih odnosa među svim ljudima – Kanyeova muzika je revolucija za mainstream, jer nadilazi podele između crnih i belih. Na neki način, on je za rap uradio nešto slično onome što je svojevremeno Prince uradio za pop – to je taj crnac koji je crnačku muziku učinio belom, ali na taj nači da ne izgubi crnačku supstancu. On nije Jay Z, niti pravi hip hop prekrojen da prija belačkom uhu od strane hiper-veštog zanatlije – Kanye West je suštinski crnac, ali to kod njega više nije važno. Kao i Prince, samo u rapu, on je prvi crnac koga belci vole kao da je belac.
I zato nije čudo što su njegovih devet albuma do sad – svi do jednog debitovali na prvom mestu Billboardove liste albuma! Nije čudo ni da je samo belac po imenu Eminem uspeo isto (zanimljivo – takođe reper). Dvadesetak dobijenih Grammyja su još i najmanje čudo, kad gledamo iz te perspektive. Kanyeov uspeh samo je posledica činjenice da je on transžanrovski i transrasni, pa i transrodni fenomen. Verovatno je zato nedavno rešio da promeni ime u Ye, da bi dodatnom mistifikacijom postao to nad-biće u kome je sve sadržano.
Organizujući svoja tri letošnja masovna preslušavanja novih pesama na stadionima (sa plaćenim ulaznicama!), kao svojevrsne skupštine fanova u Atlanti i Čikagu, Kanye je doveo do krajnjih granica koncept javnog pravljenja svoje muzike. U vezi sa tim, treba napomenuti sledeće: i danas se na alternativnoj sceni dešavaju uzbudljive stvari, ali ništa tako radikalno, bar ne u ovoj formi gigantskog socijalnog eksperimenta. On pokazuje kako stvarno stoje stvari i gde se danas nalazi prava umetnička smelost: činjenica je da je baš Kanye West, kao par excellance mainstream zvezda, sebi dopustio vrhunski umetnički poduhvat koji pomera standarde, odlučivši da kreira album ne samo pred publikom, nego maltene uz njeno učešće u tom procesu, jer se posle skupa zaključavao u odabranu stadionsku svlačionicu da na priručnom studiju tako inspirisan odmah nastavi rad na projektu Donda. To je pravi znak vremena.
Kanye je tako postao prva inkluzivna zvezda iliti „zvezda za sve“. Proces osvešćivanja digitalizovane javnosti, koji nam otkriva da bar na simboličkoj ravni više nema nikakvih specijalnih članova društva, zahvatio je i pop muziku. Ne samo da je već sad neodvajanje od zajednice svojih fanova norma koja važi za sve, nego će u skoroj budućnosti biti moguće zajedno sa umetnikom praviti muziku. I to će biti značajan društveni događaj: „Učestvujte u sessionu i napravite album zajedno sa Kanyeom! Donesite svoje ideje od kuće! Najbrži dobija posebnu nagradu!“, već vidimo slogane te kampanje. Zvezde su do kraja demaskirane.
Donda je zato neka vrsta muzičkog bloga, koji uopšte ne sledi logiku razvoja koncepta ploča o majci, što nominalno jeste, nego logiku misli i asocijacija o njoj, prateći teme koje bi njoj bile bitne. Dobar deo albuma protiče u nekoj vrsti spiritualne atmosfere, u kojoj Kanye nastupa kao hip hoper koji peva gospel, što je primereno životnoj rekapitulaciji, čime se sada bavi. Ovo je brilijantan potez, kojim na intimnom nivou nastavlja svoj prethodni Jesus Is King (2019), gde je bio zaokupljen čistim hrišćanskim rap iskazom.
Po svom zamahu, Donda nije daleko od najboljih izdanja koje je potpisao Kanye West – My Beautiful Dark Twisted Fantasy (2010) i Yeezus (2013) – ali stvarno pati od određene nefokusiranosti, kao da je autor u toku komponovanja često menjao pravac razmišljanja. Sa druge strane, to i nije bitno na ovom, do sad najispovednijem Kanyeovom albumu, jer kakva bi to ispovest bila kad ne bi bila isporučena kao osećajna lavina reči, u kojoj nije sve jednako važno, a nešto je i pomalo naporno?
Sam album ima atmosferu stvarnog događanja, te njegova epska dužina (27 pesama! 110 minuta muzike!), daje težinu onim najboljim pesmama: „God Breathed“ je izazovna kao i njegova nekadašnja saradnja sa Daft Punk, rokerska himna „Jail“ pozitivno iznenađuje i bez bubnjeva, dok sporije „Ok Ok“, „Junya,“ „Hurricane“, „Jonah“, „Keep My Spirit Alive“ i „Pure Souls“ beleže otvaranje duše, oko čega se okreće cela naracija. „Remote Control“ bi svakako morala da bude hit, koliko i naslovna „Donda“ što u sebi nosi glavnu poruku. Sjajni produžeci numera „Ok Ok pt 2“, „Junya pt 2“ i „Jesus Lord pt 2“, jasno poručuju da negde tamo mora postojati drugačija, više divlja verzija ovog albuma. Same pesme su mešano meso – neke su izuzetne, neke odmah zaboravite, a tekstovi su više tokovi misli, pa vas nećemo zamarati sadržajem. Međutim, haotična energija i „ja“ veliko kao planina voze ovu ploču do kraja, kroz uzbudljivo slušanje tokom koga otkrivate šta je sledeće Kanye smislio.
Sa svojim desetim po redu dugosvirajućim proizvodom, Kanye West nam se tako ukazuje kao filozof hip hopa. Iz njega vadi esenciju – pobunjeničku samosvest – i pretvara je u životni stav koga može da razume i prati i njegova majka i neko ko ima 12 godina, ne gubeći univerzalnu humanost poruke za sve sudbinski drugačije i odbačene u društvu.
I dok je prodaja ovog albuma jednostavno razvalila svuda na planeti (biti u 152 zemlje broj 1 u Apple Music streamingu, nije još do sad zabeleženo), Donda je u kritikama širom sveta dočekana sa podeljenim reakcijama – uglavnom politički korektne prirode (iritantno gostovanje Marylina Mansona je glavni razlog), ali i uz komentare na konfuzne poruke, neujednačenost ploče i Kanyeovu samocentriranost, koju neki doživljavaju kao egoizam.
Pretpostavljam da je lako pogoditi šta Kanye o svim ovim kritikama misli: Donda sasvim namerno nije završen album, jer se album o rođenoj majci nikad ne može završiti. On ga verovatno i dalje snima, i zato ne priznaje objavljenu verziju za definitivnu. Njegova mama bi sigurno bila ponosna.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare