Piše Ana Maria Rossi: Tri serije za vikend bindžovanje

Kultura 05. dec. 202012:52 > 13:09
Podeli:
Foto:Netflix / Everett /BBC / Planet / Profimedia/ Profimedia/Hollywood Archive / Avalon Editorial / Profimedia

U vreme kad sam se ja ozbiljno zaljubljivala u film, nije bilo interneta, ni kablovske televizije, ni torenta ni DVD-jeva. Bilo je nekoliko televizija, bioskopi, Kinoteka, festivali i video kasete.

Piše: Ana Maria Rossi

Ana Maria Rossi/Foto: Dalibor Danilović

Ne znam da li današnji klinci znaju kako izgleda VHS kaseta, ali nama je to bila merna jedinica za novi film. Kasete su se ponekad kupovale, češće nasnimavale i presnimavale, a najčešće, i po pravilu posuđivale iz video kluba. Svi smo imali bar po nekoliko video klubova u kraju. Meni najbliži i najdraži imao je vlasnika koji je voleo decu iz komšiluka, voleo je filmove, sve je gledao i znao nam je ukus. Vlasnik se zvao Duda, i tek mnogo godina kasnije sam saznala da je našem komšiji pravo ime Dušan Petrović, i da je pre zanimanja „gazda video kluba“ bio basista prve postave Generacije 5.

Jednog petka uveče, pred samo zatvaranje, uletela sam da uzmem kontingent kaseta za vikend. Nešto sam dugo birala, nećkala se, zapitkivala ga i on je, već malo smoren, rekao: „Uzmi Rat droge, je’n, dva, tri. Lepo ubiješ ceo vikend!“ Mislim da je to bio prvi put u životu kad sam se susrela sa činjenicom da nekom filmovi i tome služe. Da film nekim ljudima pomaže da ubiju vreme.

Meni je film oduvek bio radost i uzbuđenje, i prozor u svet, i pogled na život, spoznaja i korektiv, otkrivanje mogućnosti, kasnije i potreba i način izražavanja. Sve samo ne ubijanje bilo čega, pa ni vremena. Znam da sam uzela taj Rat droge 1, 2, 3 i otišla kući usrana. Nešto sam ipak upamtila – velikoj većini ljudi ti imaginarni životi i svetovi iz video kaseta ili bilo kog nosača slike i zvuka, služe kao odmor i razonoda, kao bekstvo od posla, ukućana, posuđa i računa, služe im da se bolje osećaju i da vreme brže prođe. Razmišljam o tome danas, kad počinje još jedan talas zatvaranja u kuće. Čini mi se da svako sa iole pristojnim kablovskim operaterom i prosečnim internetom, ima dovoljno mogućnosti da izabere šta mu se gleda. A opet, ljudi vole kad im se preporuči ili bar natukne ideja, ljudi vole da imaju nekog Dudu koji će da razrogači oči i da kaže “Nemoguće da to nisi gledala!“ dok već skida film sa police i stavlja ti ga na gomilu drugih.

Kasete su umrle, film će, nadam se, preživeti, ali u vremenu stotina tv kanala, Netflixa i HBO-a, torenata i ostalih piraterija, moramo, svi zajedno priznati da su serije pobedile. U to ime, živele serije, bindžovanje i vikend bez izlazaka!

Fauda

Ako niste gledali izraelsku seriju „Fauda“, ovaj vikend ćete stići da savladate sve tri sezone, što bi moj pokojni komšija rekao „Je’n, dva, tri“.

„Fauda“ je, inače, arapska reč za „haos“ ali je, takođe i termin koji koriste izraelski specijalci kad akcija pođe po zlu. Otud najtačniji naziv za ovu uzbudljivu seriju od 36 epizoda koja se odigrava u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali.

Doron (Lior Raz, inače i jedan od koautora serije, drugi je Avi Issacharoff) je komandant Izraelske jedinice za tajne zadatke koja operiše unutar palestinske teritorije. Zanimljiv je podatak da je glavni glumac i sam bio u Izraelskim odbrambenim jedinicama, a jedno vreme i član antiterorističke jedinice što je, pretpostavljam, pomoglo da njegova filmska sedmočlana antiteroristička grupa deluje tako uverljivo.

Ne nameravam da vam prepričavam kako se hvataju teroristi niti kako izgleda neprestani izraelsko palestinski sukob na teritoriji policijskog društvenog uređenja i večitih sukoba. Ali, mislim da je pošteno reći, retko se rade filmovi i serije sa tako pipavom tematikom, a da nisu crno-belo obojene. Retko se likovi dvaju strana u sukobu podjednako dobro definišu i raspišu, da možeš sa uzbuđenjem da gledaš, a da ne navijaš ostrašćeno. Da imaš razumevanja i da ne mrziš. I čini mi se da je to i bila namera ljudi koji su radili ovu seriju. Da vas prikuju sa stolicu da bi vam rekli kako život u nenormalnim uslovima nije dobar ni za koga.

Zamišljam kako bi izgledala serija koja bi se snimala na Kosovu o decenijskom sukobu i netrpeljivosti između dva naroda. Jer to je ta vrsta sučeljavanja oko teritorije, prava, priznanja, obostrano obojena nasiljem, strahom i nepravdom, gde nekom ko dolazi sa Islanda ili sa Marsa teško može da bude jasno zašto se ti ljudi toliko dugo vremena tako mnogo iscrpljuju oko tog malog komada zemlje na kome bi mogli svi zajedno pristojno da žive, samo kad bi imali malo više pameti. Iz perspektive nekog sa Balkana, zanimljivo je gledati taj narcizam malih razlika kod ljudi koji govore isto, izgledaju isto, jedu istu hranu, žive jedni pored drugih.

U leto dvehiljadite godine sam se zatekla u Mostaru, ekipa BBC-ja je snimala dokumentarac o izgradnji porušenog mosta, među njima je bila i moja prijateljica i družili smo se. Sećam se pitanja jednog Britanca: „Kako su oni znali baš ko je ko? Svi govore isto i isto izgledaju“. Nisam ni tad znala odgovor. Ne znam ni danas. Gledajte „Faudu“, možda vi budete pametniji…

„Damin gambit“

Još jedna Netflix-ova serija, „Damin gambit“ („The Queen’s Gambit“, kreatori Scott Frank i Allan Scott) ne ostavlja se pre kraja sedme epizode.

Smeštena je u šezdesete godine prošlog veka i govori o Beth Harmon (Anya Taylor-Joy) devetogodišnjem siročetu koje u sledećih petnaestak godina postaje jedna od najvećih šahistkinja na svetu. Beth je izmišljena ličnost, ali je sve drugo pravo. I put od introvertnog deteta do šahovskog velemajstora, i pritajeni, a ponekad i sasvim otvoren seksizam šezdesetih godina u američkom društvu, i cena kojom se plaća individualizam, i fantastično prikazana epoha, i vrhunski uzbudljivo snimljene šahovske partije koje može da prati i neko ko nikad u životu nije igrao šah.

Jer, ovo je pametno osmišljena priča u kojoj život jedne mlade žene posmatraš kao šahovsku partiju. I sve i da se ne primite na šah kao na izuzetnu disciplinu, sva će vam pravila unutar serije biti jasna. U vremenu koje je, i pre ove pandemije, ludačkom brzinom srljalo u potrošački egzibicionizam, otuđenost, sve veće raslojavanje i globalno desničarenje, priča o pojedincu neuklopljenom u sistem, ženi u primarno muškom društvu i razbijanju krutih pravila, pruža nam malo smisla, nade i uzbuđenja.

„The Capture“

„The Capture“ (scenario i režija Ben Chanan, BBC One) je moja topla preporuka teoretičarima zavere. Britanski vojnik Shaun Emery (Callum Turner) optužen je za ubistvo vojnika u Avganistanu, da bi zatim, zahvaljujući svedočenju tehnološkog eksperta za video snimke, bio oslobođen.

Drama počinje kada taj isti vojnik, neposredno nakon puštanja iz zatvora, biva optužen za ubistvo koje nije počinio, a takođe zahvaljujući video snimku. Detektivka DI Rachel Carey (Holliday Grainger) sumnja da je u pitanju zavera, i počinje istragu.

Istraga je ono što ćete gledati do kraja serije i o čemu neću spojlovati. Zanimljivost ove serije, dočim, nije toliko u kvalitetu, koliko u činjenici da vas ostavi da razmišljate kako je, i da li je uošte moguće, u današnje vreme živeti život koji neke službe ne mogu da ti razbiju u paramparčad, samo ako im se prohte. Da li je moguće sve svakome napakovati, dokle se razvio „razvijeni tehnološki kriminal“, da li će nas pojesti sopstvena napredna tehnologija, da li ćemo u strahu od čipovanja, satelitskog praćenja, virtuelnih manipulacija i gubitka kontrole nad sopstvenim životom, svi u nekom trenutku poželeti da pobegnemo, da živimo u nekoj zabačenoj prirodi na kraju sveta, neprekrivenoj 4G, 5G i ostalim mrežama, da nemamo mobilni i da niko ne zna gde smo.

Ali, onda ne biste bili u mogućnosti da ceo vikend gledate serije, a to je jedna od većih radosti zimskog pandemijskog karantina.

Komentari

Vaš komentar