0
Jedan od pozorišnih vrhova je predstava JDP-a ''Kaspar'', BDP je uspelo da između svojih 11 premijera iznedri nekoliko značajnih predstava, onlajn pozorište se ustalilo kao nužno zlo, pamtićemo bogat i raznovrstan Desire festival u Subotici, predstava ''Tri zime'' po tekstu Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričić konačno je našla svoj krov nad glavom u okviru SNP-a, a dve velike pozorišne nagrade "Bojan Stupica" i ''Miloš Žutić'' otišle su u prave ruke, rezimira kritičarka Nove.rs.
Sama činjenica da je domaće pozorište preživelo kovid izazove, dovoljna je da budemo srećni! I ne samo da je preživelo, već je bilo predstava, premijera, festivala…
Sterijino pozorje je skoro sve svoje nagrade podelilo između dve predstave, obe nastale van priznatih teatarskih centara. To su “Kus petlić“ subotičkog narodnog pozorišta i “Ako dugo gledaš u ponor“ Regionalnog pozorišta iz Novog Pazara. U oba slučaja reč je o oštroj kritičkoj analizi dva posleratna perioda: subotička predstava bavi se vremenom izgradnje socijalizma posle Drugog rata, novopazarska vremenom izgradnje liberalnog kapitalizma posle ovog našeg, lokalnog rata.
Jedan od pozorišnih vrhova u protekloj godini svakako je predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta “Kaspar“, koju je po romanu Petera Handkea, u dramatizaciji Periše Perišića i svojoj, režirao Miloš Lolić. Kaspar je antidrama. Sastoji se od reči koje se gomilaju, kao neki civilizacijski otpadak. Trenutak Kasparovog ovladavanja jezikom i samim tim njegovog razumevanja civilizacijskog okvira, trenutak je i buđenja Übermenscha. Taj nesvakidašnje težak zadatak sa uspehom je poneo mladi glumac Miodrag Dragičević.
U subotičkom Deže Kostolanji pozorištu, Andraš Urban režira autorski projekat “Vitezovi lake male“. “Laka mala“ je izuzetno popularna peštanska opereta s početka prošlog veka. Koketirajući sa erotikom, nacionalizmom i kič pastoralom – omiljenim zaklonima u koje mali građanin voli da se zavuče i sakrije od odgovornosti prema svetu, opereta ostaje simbolom malograđanštine. Urban koristi sve odlike žanra da bi postavio pitanje “da li ovo želite od teatra?“
#related-news_1
Onlajn pozorište se ustalilo kao nužno zlo, ali donelo je i neka zanimljiva ostvarenja, u šta ubrajamo i predstavu Kruševačkog pozorišta “Za sada je sve OK“, autorski projekat nastao u onlajn saradnji dramaturškinje iz Zagreba, Nataše Rajković, glumaca kruševačkog ansambla i rediteljke Snežane Trišić iz Beograda. Usamljenost unutar zajednice, unutar braka, nametnula se kao značajna tema u vremenu koje dodatno potencira distancu.
Beogradsko dramsko pozorište uspelo je da između svojih 11 premijera iznedri nekoliko značajnih predstava. Izdvajamo “Kišne kapi na vrelom asfaltu“, po Fasbinderovom tekstu. Pola veka po nastanku, to bi bila jedna melodramska priča bez naročitog dramskog potencijala da reditelj Jug Đorđević i dramaturškinja Tijana Grumić nisu izveli radikalan zahvat u narativ, pozorištem u pozorištu kreirali duplu ekspoziciju koja omogućava poigravanje, a zahvaljujući kojoj se gubi granica između života i umetnosti.
Pamtićemo iz 2021. još jedan bogat i raznovrstan Desire festival u Subotici. U istom gradu, u Deže Kostolanji pozorištu, Zoltan Puškaš uz dramaturšku pomoć Kornelije Goli postavlja neočekivano, ali veoma uspešno čitanje Čehova i njegove “Tri sestre“.
Nema mnogo predstava namenjenih sasvim mladoj publici, pa u Bitef teatru u koprodukciji sa PULS teatrom, a po tekstovima Gorana Milenkovića i Barbi Marković, Stevan Bodroža režira “Tačku pre zasićenja“, priču o mladima izgubljenim u klabing svetu. Kao još jedan značajan doprinos propitivanju nacionalnih mitova, Anđelka Nikolić postavlja Sterijine “Ajduke“, u koprodukciji Sterijinog pozorja i Scene Gračanica Narodnog pozorišta Priština,
Predstava “Tri zime“ po tekstu Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričić i izvođenju nekadašnjih studenata Akademije umetnosti u Novom Sadu, konačno je našla svoj krov nad glavom u okviru Srpskog narodnog pozorišta. Kroz četiri generacije žena jedne zagrebačke porodice, prikazan je uspon i tragični raspad Jugoslavije, i posledično ovaj naš kolektivno sramotni “trenutak“ od tri decenije. Vrhunski ispričana priča, nesvakidašnje ubedljiva kolektivna gluma.
U 2021. Bitef festival se odužio publici za prošlogodišnju kovid-pauzu, pa je održan u gotovo duplom izdanju. Doveo je i jednog vrhunskog Čehova: “Višnjik u višnjiku“, projekat Boba Jelčića i De facto kazališne grupe iz Zagreba, predstava je koja se igra preko zooma! Komunikacija koja se odvija na zoomu – šta nam tu nije prepoznatljivo? Uostalom, kao i sve ostalo u “Višnjiku“. Građanski svet koji se nemoćno, istina sa prezirom, povlači pred graditeljima apartmana i BWFa. Možda im upravo taj prezir i dođe glave. Jer, Višnjik je prodan. Lica šestoro protagonista, u kockicama su elektronske platforme, koja se postepeno puni i licima onlajn gledalaca. Propast starog sveta i dolazak novih pobednika – oduvek ista, prastara priča. Tako tačno prepoznata i pročitana u savremenom kodu.
Na samom kraju godine dve velike pozorišne nagrade otišle su u prave ruke. Nagrada „Bojan Stupica“, naša najznačajnija rediteljska nagrada, koja se bijenalno dodeljuje, otišla je u ruke Jovani Tomić, dok je laureat glumačke nagrade “Miloš Žutić“ somborsko novosadski glumac Marko Marković.
Bonus video: Marko Marković – Ne postoji Somborac koji ne zna da pliva i ne ide u pozorište
